Знаковни језик
Читај ми
Насиље у породици и законски оквир заштите
Насиље у породици није проблем само оних који га проживљавају, већ целокупне заједнице. Медији су битан чинилац у информисању грађана о самом проблему, о анализи његовог присуства и утицаја, али ио начинима на које оно може да се спречи и сузбије.
Новинари који о овом облику насиља извештавају, често се суочавају са дилемом у вези са приступом, будући да није реч о изолованом инциденту, већ о друштвеном феномену. Како би се са истим боље упознали, неопходно је познавати друштвене околности које доводе до насиља, историјску позадину, тренутну ситуацију и законски оквир.
Насиље у породици, у смислу Закона о спречавању насиља у породици (члан 3), јесте акт физичког, сексуалног, психичког или економског насиља учиниоца према лицу са којим се учинилац налази у садашњем или ранијем брачном или ванбрачном или партнерском односу или према лицу са којим је крвни сродник у правој линији, а у побочној линији до другог степена или са којим је сродник по тазбини до другог степена или коме је усвојитељ, усвојеник, храњеник или хранитељ или према другом лицу са којим живи или је живео у заједничком домаћинству.
Наведени Закон у складу је са Конвенцијом Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (тзв. Истамбулском конвенцијом), којом се насиље у породици дефинише као “свако дело физичког, сексуалног, психичког, односно економског насиља до којег долази у оквиру породице или домаћинства, односно између бивших или садашњих супружника или партнера, независно од тога да ли починилац дели или је делио исто боравиште са жртвом”. У Конвенцији, коју наша држава примењује од 2014. године, препознаје се да насиље у породици несразмерно погађа жене.
О различитим облицима насиља и његовом пријављивању прочитајте више ОВДЕ .
Према подацима МУП-а који се наводе у Националној стратегији за спречавање и борбу против родно заснованог насиља према женама и насиља у породици за период 2021-2025.године (у даљем тексту Стратегије), учиниоци насиља у просечно 82% случајева су мушкарци. С друге стране, у просечно 70% случајева, жртве насиља су особе женског пола.
Исто потврђују и месечни подаци Републичког јавног тужилаштва о жртвама и починиоцима насиља које можете погледати ОВДЕ .
Информације које су истакнуте у Стратегији говоре о томе да су полицији у протекле три године пријављена укупно 85355 догађаја пријаве насиља, а полицијски службеници су током 2020. године изрекли 29.540 хитних мера заштите уведених Законом о спречавању насиља у породици, од којих је у приближно 70% случајева изречена мера привремене забране учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој.
Према подацима Министарства правде, у периоду јун 2017 – децембар 2020 основна јавна тужилаштва, након вредновања процене ризика, поднела су укупно 64.402 предлога за продужење хитних мера, од чега су основни судови усвојили 63.033 предлога (97,87%). Од септембра 2018. до децембра 2020. године, основни судови су продужили хитну меру у циљу заштите малолетних жртава у 2.534 случаја. У периоду јун 2017 – децембар 2020 групе за координацију и сарадњу одржале су укупно 9.756 састанака на којима су разматрале 173.720 случајева, на основу којих је сачињено 54.342 плана заштите и подршке (31,28% разматраних случајева).
И поред значајних правних и институционалних корака ка спречавању и сузбијању насиља у породици у Србији потребни су континуирани напори да се смањи толеранција и оправдавање насиља које је и даље присутно у друштву и утиче на одлуку о пријављивању насиља.
Последице насиља у породици и родно заснованог насиља које медији треба да узму у обзир када извештавају су двојке: оне које трпи особа која преживљава насиље и оне које настају у друштву. Жртва насиља се суочава са нарушеним физичким и менталним здрављем, економским и друштвеним последицама, а неједнакост моћи која се одржава нормализацијом насиља значи да се такво стање у друштву задржава, успоравајући промене.
Потребно је даље радити на информисању жртава о доступној подршци. Информације о досупним услугама по граду/општини обједињене су овде .
Информације о томе шта жртве могу да очекују када пријаве насиље можете пронаћи овде .
Поред тога, треба имати у виду да се многе жртве суочавају са недостатком подршке од стране пријатеља или породице, аи са егзистенцијалним страхом у случају напуштања насилника. Управо је због тога важно да медији својим извештавањем утичу на повећане свести о проблему насиља, смењивању друштвене толеранције на насиље и повећању разумевања и подршке према онима који су насиљу изложени.
Релевантни закони, стратегије и конвенције ратификоване у Србији
Када је у питању законска регулатива у Србији релевантна за извештавање о насиљу у породици и насиљу према женама, новинари и новинарке могу да се ослоне на две групе прописа.
Пре свега, то су документи који регулишу сузбијање и спречавање насиља у породици и родно засновано насиље, а који садрже и одредбе које се односе на медијско извештавање.
Постоје и сет медијских закона којима се генерално регулише рад медија и који садрже универзалне принципе за професионално извештавање.
Закон о спречавању насиља у породици
Закон о спречавању насиља у породици је у правни систем Србије унео:
- хитне мере у поступању државних органа,
- обавезну процену ризика од понављања насиља,
- прекршајну одговорност за кршење хитних мера,
- обавезну координацију надлежних институција и разматрање свих пријављених случајева насиља,
- обавезу одржавања састанкаа Групе за координацију и сарадњу најмање једном у 15 дана и израду индивидуалних планова заштите сваке жртве насиља у породици,
- казнене одредбе за надлежне органе и институције у случају непоштовања закона.
Кривични законик
Кривично дело насиља у породици предвиђено је чл.194. Кривичног законика.
Насиље у породици
Члан 194
(1) Ко применом насиља, претњом да ће напасти живот или тело, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице,
казниће се затвором од три месеца до три године.
(2) Ако је при извршењу дела из става 1. овог члана коришћено оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тело тешко повреди или здравље тешко наруши,
учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година.
(3) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда или тешко нарушавање здравља или су учињена према малолетном лицу,
учинилац ће се казнити затвором од две до десет година.
(4) Ако је услед дела из ул. 1. и 2. овог члана наступила смрт члана породице,
учинилац ће се казнити затвором од пет до петнаест година, а ако је члан породице малолетно лице учинилац ће се казнити затвором најмање десет година.
(5) Ко прекрши мере заштите од насиља у породици које му је суд одредио на основу закона којим се уређују породични односи,
казниће се затвором од три месеца до три године и новчаном кажном.
Упоредо са доношењем Закона о спречавању насиља у породици, измењен је и Кривични законик, како би Србија ускладила своје законодавство са Истанбулском конвенцијом. У Кривични законик унета су и нова кривична дела – прогањање, полно узнемиравање, принудни брак и сакачење женског полног органа.
Закон о полицији
Члан 28 Закона о полицији прописује да полицијски службеници у случају насиља, односно претње насиља у породици, морају да предузму мере како би зауставили или спречили насиље које за последицу може да има наношење повреда или лишење живота.
Осим Општег протокола о поступању и сарадњи установа и Посебног протокола за правосуђе , такође, постоји и Посебан протокол о поступању полицијских службеника у случајевима насиља над женама у породици и партнерским односима.
Породични закон
У Породичном закону дата је дефиниција насиља у породици и пружена заштита широког круга лица које везује брачна, ванбрачна, сексуална, емотивна или сродничка веза.
Породично насиље у овом закону дефинисано је као понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице.
По овом закону, против члана породице који врши насиље суд може одредити једну или више мера којом се привремено забрањује или ограничава одржавање личних односа са другим чланом породице.
Закон о јавном реду и миру
За појединачна насилна понашања за која није сматрано да су достигла ниво теже друштвене опасности, односно нису тог интензитета да би се учиниолац кривично гонио, а догодила се су на јавном месту, подношене су прекршајне пријаве за ремећење јавног реда и мира.
Закон о прекршајима
Закон о прекршајима дозвољава да се наложи забрана приступа оштећеном, објектима или месту извршења прекршаја и то на писмени предлог подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка или на усмени захтев оштећеног истакнут при саслушању у прекршајном поступку.
Закон о забрани дискриминације
Овај Закон забрањује говор мржње, односно подстицање на дискриминацију, мржњу или насиље путем јавних гласила сврстава у тешке облике дискриминације.
Закон о забрани дискриминације такође прописује да информације путем средстава јавног информисања не смеју подстицати дискриминацију засновану на полу, као и да су средства јавног информисања дужна да кроз своје програме развијају свест о равноправности заснованој на полу.
Закон о родној равноправности
Овај закон дефинише појмове насиље у породици и узнемиравање (чл.6 ст. 1 тач. 12 и 13,) и указује да су то забрањена дела (чл.32). Закон такође уређује остваривање родне равноправности у области јавног информисања и подсећа на обавезу пријављивања насиља. Према члану 53 овог закона свако лице, орган јавне власти, послодавац, удружење и установа дужни су да пријаве сваки вид насиља заснован на полу, односно роду и насиља према женама у приватној и јавној сфери.
Појмови
Члан 6, ст.1, тачке 12 и 13
Насиље у породици означава свако дело физичког, сексуалног, психичког, односно економског насиља до којег долази у оквиру породице или домаћинства, односно између бивших или садашњих супружника или партнера, независно од тога да ли извршилац дели или је делио исто боравиште са жртвом.
Узнемиравање јесте свако нежељено понашање које има за циљ или последицу повреду достојанства лица или групе лица на основу пола, односно рода, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, застрашујуће, понижавајуће и увредљиво окружење.
Забрана узнемиравања, сексуалног узнемиравања и сексуалног уцењивања
Члан 32
Забрањено је узнемиравање, сексуално узнемиравање и сексуално уцењивање на раду или у вези са радом на основу пола односно рода које чине послодавци, запослени или друга радно ангажована лица према другим запосленима или другим радно ангажованим лицима.
Узнемиравање на основу пола и сексуално узнемиравање забрањени су не само на радном месту, већ и приликом запошљавања, стручног усавршавања и напредовања.
Родна равноправност у области јавног информисања
Члан 44
Садржаји у средствима јавног информисања, укључујући и оглашавање, не смеју да садрже податке којима се ствара или подстиче дискриминација на основу пола, односно рода.
Забрањено је изражавање мржње и омаловажавање жена и мушкараца, као и јавно заговарање, подржавање и поступање засновано на предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености жена и мушкараца, односно на родним стереотипима.
Средства јавног информисања дужна су да приликом извештавања користе родно осетљив језик и да развијањем свести о значају родне равноправности доприносе сузбијању родних стереотипа, друштвених и културних образаца, обичаја и праксе засноване на родним стереотипима, дискриминације на основу пола, односно рода и других личних својстава, као и родно заснованог насиља, насиља у породици и насиља према женама.
Обавеза пријављивања насиља
Члан 53
Свако лице, орган јавне власти, послодавац, удружење и установа дужни су да пријаве сваки вид насиља заснован на полу, односно роду и насиља према женама у приватној и јавној сфери.
Органи јавне власти дужни су да без одлагања надлежној полицијској управи или јавном тужилаштву пријаве свако насиље из члана 51. овог закона за које сазнају у вршењу послова из своје надлежности, односно у обављању своје делатности.
Полицијска управа и јавно тужилаштво дужни су да обавесте центар за социјални рад о пријављеном насиљу.
Истанбулска конвенција
Закон о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика резултат су усклађивања домаћег законодавства са Конвенцијом Савета Европе о спречавању и борби против жена и насиља у породици – Истанбулском конвенцијом, коју је Република Србија ратификовала 2013. године.
Конвенција препознаје природу насиља над женама као родно засновано насиље. Оно није инцидентно, већ један од кључних друштвених механизама којима се жене приморавају да буду у подређеном положају у односу на мушкарце, па се као такво мора препознати и законски, али иу медијском извештавању.
Ратификација Конвенције је зато била велики корак за Србију која се обавезала да учини значајне промене у домаћем законодавном и стратешком оквиру у овој области.
Циљеви Истанбулске конвенције са којима домаће законодавство и деловање надлежних органа морају да буду усклађени су заштита жена од свих видова насиља, спречавање и процесуирање насиља, сузбијање дискриминације и промовисање једнакости.
У свему овом битна је и улога медија, јер је неопходно промовисати промене у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца у циљу искорењивања предрасуда, обичаја и традиције које се заснивају на стереотипним улогама жена и мушкараца.
Стратегија за спречавање и борбу против родно заснованог насиља према женама и насиља у породици
У складу са Законом о ратификацији Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена и Закона о потврђивању Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици), Србија је 2021. године усвојила и Стратегију за спречавање и борбу против родно заснованог насиља и насиља у породици за период 2021 – 2025. године.
У Стратегији је оцењено да су уведена добра законска решења и протоколи, али да је потребно радити на:
- унапређењу деловања свих актера на превенцији насиља,
- обезбеђивању ефикасне и делотворне заштите жртава насиља,
- инкриминисању свих облика насиља према женама и насиља у породици, у складу са међународним стандардима, обезбедити услове за адекватно процесуирање и кажњавање учинилаца, те унапредити положај жртава и сведока и остварити права жртава на обештећење,
- интегрисању јавних политика и успостављању целовитог система прикупљања и анализе података о овом феномену.
Зашто је важно да медији информишу о насиљу у породици и родно заснованом насиљу?
Утицај медија на јавност у погледу перцепције насиља у породици и родно заснованог насиља, укључујући и насиље над женама, може да буде сложено. Они могу да допринесу одржавању насиља ширењем стереотипа, али могу и да информишу јавност и да, разумевањем да је насиље увек неприхватљиво, а да је насиље над женама последица манифестације историјске неједнакости, подижу свест и отварају простор за разговор о овом друштвеном феномену. Дубље преиспитивање проблема и друштвене одговорности од стране медија, друштвену реакцију усмерава ка системском решавању овог проблема.
Додатно, медији могу значајно да утичу на повећање информисаности јавности о насиљу у породици и родно заснованом насиљу и изворима помоћи и подршке.
За више информације погледајте Смернице за одговорно медијско извештавање .
Додатне изворе информација погледајте овде .
