ЕФИКАСНА ЗАШТИТА

Мере превенције према Закону о спречавању
насиља у породици

У циљу превенције и сузбијања насиља над женама, децом и старима нужно је имати добар законски оквир, који је усаглашен са међународним конвенцијама и стандардима. Наша држава има добра нормативна решења.

Ипак поред свих законских решења постоји једна непокривена зона. То су случајеви акта насиља, најнижег интензитета, пријављени инциденти који се у садашњој пракси описују као „породичне несугласице” , „вербални сукоб” , „породична свађа”, „поремећени односи бивших партнера”, „нарушени породични односи”, „лоши брачни односи” “, „инцидентан догађај“, „породични конфликт“. Овакве квалификације дају се само на основу обављеног разговора са пријављеним лицем и лицем које је пријавило акт насиља, без анализе осталих околности датог случаја.

Управо Закон о спречавању насиља у породици делује у овој сфери, јер предвиђа низ ПРЕВЕНТИВНИХ МЕРА.

Законом о спречавању насиља у породици традиционално репресивним органима (полицији и тужилаштву) наметна је нова обавеза; индиректно су сублимирани сви посебни протоколи за поступање у случајевима насиља у породици; уведена је обавеза свих професионалаца да процењују ризик од понављања и ескалације у породици, као и обавезна сарадња и координација између државних органа, установа и организација; мерама из других закона дата је и заштитна функција; предвиђено је пружање бесплатне правне помоћи, право на обавештавање и право жртве да јој буде пружена психосоцијална помоћ.

Међутим, најважнија новина која је предвиђена законом је увођење хитних мера у правни систем. Овим мерама се жртва насиља штити пре него што је дошло до ескалације и понављања насиља. Интенција законодавца је била да професионалце опреми инструментом који ће да смањи могућност да се направи грешка која би касније могла да доведе до ескалације насиља. Оне су темељ превенције.

Информисање

Законом о спречавању насиља у породици предвиђена је обавеза свих грађана да пријаве насиље, да не затварају очи пред онима који насиље врше и да проблем жртве насиља схвате као општи проблем, а не као приватну ствар. Та обавеза која се намеће грађанима произилази из обавезе државних органа да ИНФОРМИШУ грађане.

Обавеза државних органа, организација и установа је да својим деловањем утичу на подизање свести грађана, да отклањају стереотипе, предрасуде, дискриминаторско понашање, да подстичу ширење одређених информација и кампање за сензибилизацију, да осмисле начин којим би се и лицима са посебним потребама обезбедио приступ свим овим информацијама и активностима, да развијају ставове којима се подстиче уживање једнаких права и обавеза иу јавној и приватној сфери, у подели послова међу колегама и поделе послова између укућана, без обзира на пол, да укажу шта насиље јесте, да делују на грађане да пријављују насиље, да им покажем начин на који то могу да учине, да их практично подстичу на акцију.

Правом обавештења, које је Законом о спречавању насиља у породици, дато жртви насиља, практично је омогућено да иста у првом контакту са представницима државних органа и установа добија потпуна обавештења о свим органима, правним лицима и удружењима које пружају подршку и које јој могу омогућити. безбедност.

Поред давања ових уопштених обавештења, члан 56 Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља према женама и насиља у породици, коју је држава Србија ратификовала (потврдила) 31. октобра 2013. године, у оквиру мера заштите детаљније је прописано обавештавање жртава и то у случајевима када жртве и њихове породице могу бити у опасности, о привременом или трајном пуштању учиниоца на слободу; обавештавање о њиховим правима и расположивим услугама, о исходу њихових пријава, о току истраге или поступка, ио њиховој улози у истима, као ио исходу њиховог случаја. Чињеница да је Република Србија ратификовала ову Конвенцију значи да се грађани могу позивати директно на одредбе конвенције, односно да су професионалци који поступају у случајевима насиља у породици дужни да омогући остваривање ширег права жртве на обавештавање, дајући јој све горе наведене информације.

С тим у вези потврђена Конвенција Савета Европе о спречавању и борби против насиља према женама и насиља у породици, посматрана кроз призму права на обавештавање, које се предвиђа Законом о спречавању насиља у породици државним органима наметнута је и обавеза да дају обавештења жртви насиља на пример. како да реагује у случају насиља, на који начин и одакле да пријави насиље, обавештење да је лице које је насиље извршило изречена хитна мера, коме и како да пријави кршење хитне мере и слично.

На овај начин, право на обавештење, требало би да буде мера превенције, јер ће уз адекватну информисаност жртва насиља бити у стању да брзо реагује, да се самозаштити, да до интервенције државних органа избегне ситуације у којима би могла бити теже повређена, односно избегне. ситуације које су опасне за њен живот и тело.

Примера ради: Већ у првом контакту са државним органима жртви насиља се предочава да уколико се понови акт насиља пријави изврши тако што ће се најпре физички удаљити од лица које врши насиље, дакле тако што ће изаћи из стана, а потом пријавити насиље из улаза. зграде, из стана комшије, са улице и слично. Наиме, у пракси је примећено да је лице које насиље врши најнасилније, најбруталније управо у тренутку када жртва насиља искаже намеру да га пријави, када оно уништава телефонске каблове, баца и ломи телефонске апарате и врши озбиљно физичко насиље над жртвом које за последицу има. може да има врло тешке телесне повреде.

Кампања и сајт Министарства правде „Искључи насиље“ управо остварују циљ који је предвиђен Законом о спречавању насиља у породици, а то је да се јасно стави до знања да се насиље не толерише, а све у циљу да се исто смањи.

Едукација

Специјализованој обуци посвећена је посебна глава Закона о спречавању насиља у породици. Полицијски службеници, јавни тужиоци и судије који поступају у случајевима насиља у породици у обавези су да заврше специјализовану обуку. Чињеница да само они који су прошли обуку могу да раде у предметима насиља у породици указује на специфичност ових поступака. Ово из разлога, јер је едукација предуслов препознавања свих врста насиља, као и појединих „облика“ у оквиру сваке врсте.

Професионалци који поступају у случајевима насиља у породици у обавези су да се стално едукују, да заврше специјализовану обуку, да процењују ризик, да размењују информације. Поступањем на такав начин професионалци (полицијски службеници, јавни тужиоци, судије и радници центра за социјални рад) су у могућности да препознају елементе насилног понашања и радњама које предузимају неко лице.

• чак и онда када такво понашање, на први поглед, не представља насилно и претеће понашање,
• а и онда када особа према којој је усмерено такво понашање, ово понашање не доживљава као насиље.

Ово је врло важно, јер се време превентивно делује на заштиту жртве. Указивањем жртви шта све насиље јесте, подучавањем жртве како да се заштити и реагује на извесна понашања, како да препозна насиље и оцени озбиљне ситуације, едукацијом жртава у погледу права, заштите и потреба, превентивно делује на жртве да избегне ситуације које стварају лице које насиље врши, да речи тог лица схватају озбиљне и реагују- односно пријаве без одлагања.

Прављењем кампања, флајера, постера, порука, реклама од стране државних органа, организација и установа делује превентивно. С једне стране друштво као целина подстиче се на едукацију, односно учи се друштво да препознаје и детектује клику насиља иу наизглед безазленим понашањима. С друге стране друштво се подстиче и на акцију да наведено понашање одмах пријави и да не чека да се зрно насиља развије у биљку или дрво. На овај начин друштво као целина превентивно ће деловати на заштиту жртава.

Примера ради: Претерана љубомора, она коју колоквијално називамо “патолошка“ такође представља веома велики ризик за жену, посебно ако је жртва напустила партнера или му је саопштила да ће га напустити или да је нашла новог партнера. Ако жртва саопштава да јој насилник говори или шаље поруке садржаја да ће бити његова или ничија, да ће је убити ако види са другима, да је он толико воли да не може да дозволи да буде са другима и сл., онда би те ‘ ‘изјаве’ требло посматрати као озбиљну претњу да он то стварно може и да учини.

Пријављивање

Законом о спречавању насиља у породици, предвиђена је обавеза пријављивања сваког акта насиља. Ова обавеза предвиђена је за све грађане, али пре свега за државне и друге органе, организације и установе. Обавеза пријављивања подразумева „3 П“.

ПРИМИ – ПРЕПОЗНАЈ – ПРИЈАВИ

Државни и други органи, организације и установе дужни су да ПРИМЕ сваку пријаву, свако сазнање о насиљу у породици било од стране жртве насиља или од ма ког трећег лица. Сви су дужни да примају информације о акту насиља – полиција, јавни тужилац, центар за социјални рад, али и здравствене установе, школске и предшколске установе.

Након што примена инфирмација државних и других органа, организација и установа су у обавези да ПРЕПОЗНАЈУ и разликују акт насиља од конфликта, поремећених породичних односа, да препознају да су радње које једно лице предузимају у односу на друго у ствари вид контроле, моћи, доминације и да представљају акт насиља. Ова обавеза препознавања насиља проистиче из обавезе специјализације и перманентне едукације, која је такође предвиђена Законом о спречавању насиља у породици.

Примера ради: Препознавање насиља може бити и резултат уочавања одступања од уобичајеног понашања детета у вртићу или школи од стране предшколске или школске установе, примећивањем трагова на телу жртве од стране сваког лекара или здравственог радника, без обзира на конкретну здравствену услугу коју је тражила жртва, препознавање психолошког насиља од стране Центра за социјални рад, на пример када се жртва боји, не жели да говори или када наводи да јој насилна особа прети узимањем деце, када не поштује модел виђења, када нарушава њен ауторитет код деце и слично.

Када препознају насиље државни и други органи, организације и установе дужни су да га без одлагања ПРИЈАВЕ полиције или јавног тужиоца. Они су дужни да пријаве свако сазнање о извршеном насиљу, да га опишу и документују, да унесу што више детаља и појединости о конкретном догађају до којих су дошли током рада у оквиру својих редовних послова, без упуштања да се наведене радње могу квалификовати и као радња неког кривичног дела.

Сарадња

Поред наведених основних превенција је и САРАДЊА између државних органа, организација и установа. Она је нужна ради целовитог и потпуног посматрања одређеног насилног понашања и то са више различитих аспеката. Тек изношењем виђења конкретног случаја од стране сваког појединачног органа – полиције, центра за социјални рад и других установа које по потреби могу присуствовати састанцима групе за координацију и сарадњу, дакле – установа из система васпитања и образовања, здравствених установа и слично, добија се комплетна слика. одређене породице када ће јавни тужилац бити у могућности да донесе исправну одлуку којом ће зауставити насиље, заштитити жртву насиља и адекватно санкционисати лице које врши насиље.
Законом о спречавању насиља у породици предвиђено је да Група за координацију и сарадњу

1. разматра сваки случај насиља у породици
   • који није окончан правоснажном судском одлуком донетом у грађанском или кривичном поступку
   • у којима је потребна заштита и подршка жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела која су одређена овим законом
2. предлаже
   • Мере за окончање судских поступака
   • Спровођење мера заштите и подршке жртвама

Закон предвиђа и ЛИЦА ОДРЕЂЕНА ЗА ВЕЗУ, која мора бити именована од стране руководиоца полицијске управе, јавног тужиоца и руководиоца центра за социјални рад. Ова лица су дужна да свакодневно размењују обавештења и податке који су битни за спречавање насиља у породици и пружање заштите и подршке жртвама насиља.

Насиље у породици је један динамичан феномен који се свакодневно мења. Лице које насиље врши, није насилно свих 7 дана у недељи, нити свих 24 часа у току дана, те ни једном извршена процена ризика није константна. Начини на које се врши насиље понекад могу бити индиректни, прикривени, софистицирани. Оно што је у једном тренутку могло да изгледа као свађа, у другом може бити озбиљан вид контроле и акт насиља. Само свакодневном разменом информација између свих надлежних органа и вршењем поновне процене ризика могуће је сагледати комлексност овог феномена и правовремено и адекватно реаговати.

Примера ради: Родитељи жртве насиља су свог сина који конзумира наркотике пријављивали за насиље које врши над њима сваки пут у различитим институцијама. Једном су случај пријавили Центру за социјални рад. Након извесног времена мајци је указана лекарска помоћ у надлежном дому здравља, где је приликом прегледа навела да се саплела и пала, прећутавши да јој је повреда нанео син. Једном приликом је отац у болници за лечење болести зависности навео да има проблеме са сином и да жели да се он лечи. Син се у једном кратком периоду подвргао лечењу, а потом наставио да узима наркотике, када је тражио новац од родитеља, а ако му га они не би дали, вршио је насиље над њима, због чега је интервенисала полиција, али се завршило са упозорењем. Проблеми су се наставили и родитељи су покренули парнични поступак за изрицање мера за заштиту од насиља у породици, али су убрзо од тога одустали, јер им је син обећао да ће се лечити. Недуго затим, полиција је позвала рођака ове породице и пријавила да њен рођак прети родитељима и ломи ствари по кући. Извештај је достављен тужилаштву.

Посматран сваки за себе ови догађаји су разбацани делови једне велике приче. Управо сарадњом која је обавезна јавни тужилац ће прикупити све ове податке, затражити комплетан дијагностички поступак од центра за социјални рад, извештај о свим ранијим интервенцијама, извештаје лекара, те прикупити и друга обавештења, када ће бити у могућности да се изјасни, донесе адекватну одлуку у циљу заштите жртве насиља.

Полиција и Јавно тужилаштво као органи превенције

Полиција и јавно тужилаштво су репресивни државни органи који предузимају одређене мере и радње из своје надлежности у случајевима када постоји основа сумње да је неко лице извршио кривично дело које се гони на службеној дужности. Законом о спречавању насиља у породици јавном тужиоцу и полицији дата је и превентивна улога. Тиме је традиционално репресивним органима дата могућност да делују и превентивно, дакле не само када постоје основне сумње да се већ догодило кривично дело, већ и пре него што се догодило.

Законом о спречавању насиља у породици предвиђено је да ће полиција, а потом и јавни тужилац реаговати на сваку пријаву акта насиља, не упуштајући се, у тренутку исте пријаве, да ли се у радњама лица које насиље врши остварују обележја кривичног дела или не. Оваквом реакцијом државних органа на први акт насиља, превентивно се делује на лица која насиље врше, утиче на њихову свест, јер је од стране државе упућена јасна порука да се насиље не толерише, а све у правцу ограничавања и заустављања даљег вршења насиља. Уједно и жртви насиља је послата порука да је њен интерес и интерес државе и да држава има механизме да адекватно реагује на насиље.

Поред давања превентивне улоге полиције и тужилаштву, Закон о спречавању насиља у породици процесним мерама – Забрана приближавања, састајања и комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места у смислу одредбе чл.197. и 198. Законика о кривичном поступку, Забрана напуштања боравишта у смислу члана 199. ја 200. ЗКП-а и Забрана напуштања стана у смислу одредбе члана 208. и 209. ЗКП-које су предвиђене Закоником о кривичном поступку у циљу обезбеђења присуства окривљеног и несметаног вођења кривичног поступка, подаци је и превентивна, заштитна функција. Посматрано са аспекта превенције насиља ове мере су сада ефикасније и делотворније, с обзиром на то да у кратком року, од највише 24 часа, производе правно дејство и време пружају правовремену заштиту оштећеним лицима што је и основни циљ који је предвиђен овим законом. Ове мере се могу применити у случајевима када постоје основне сумње да је извршено кривично дело.

Примера ради: осумњичени исказује упорност приликом вршења дела, прати оштећену и инсистира на комуникацији с њом, шаље јој поруке, позива је телефоном, позива телефоном њене родитеље, пријатеље, узнемирава је путем интернета, на друштвеним мрежама, чека је испред факултета, посла, стоји испред њене куће или зграде и слично. Овакво, односно понашање осумњиченог у контексту других околности требало би да тумачи као радње које су усмерене на контролисање оштећених, наведено представља вид контроле осумњиченог, а како би имао комплетан увид у ритам живота оштећене.

Хитне мере

Хитне мере су превентивне мере које су предвиђене Законом о спречавању насиља у породици.

Постојаће две хитне мере

• мера привременог удаљења учиниоца из стана и
• мера привремене забране контактирања и приласка.

Да би хитне мере биле изречене лицу које насиље врши потребно је да је извршен акт насиља и да је на основу процене ризика утврђено да постоји непосредна опасност од насиља у породици. Ове мере су хитне, делотворне и ограниченог дејства, јер је предвиђено да трају 48 часова, а потом од стране суда може бити продужено за још 30 дана.

Хитне мере су предвиђене Законом о спречавању у породици у циљу превенције и благовремене заштите жртава насиља. Њиховим изрицањем превентивно делује на лице које насиље врши, тако што се изрицањем одређене забране лицу које насиље врши отклања могућност да дође у контакт са жртвом насиља, а тиме и могућност да дође до понављања насиља. Уколико лице коме је изречена хитна мера исту прекрши кажњава се затворском казном до 60 дана.

Хитне мере су посебне мере – нешто што наш правни систем до сада није познавао. Оне се изричу у случајевима када је насиље најнижег интензитета и то у циљу да предупреде евентуалну ескалацију насиља, али и да пружи заштиту жртви насиља.

Ове мере које су предвиђене Нацртом закона о спречавању насиља у породици не би требало мешати са мерама за заштиту од насиља у породици које су предвиђене одредбом члана 198. Породичног закона, с обзиром на то да ће се хитне мере, за разлику од ових, доносити у хитном поступку, без рочишта. Овакав поступак за изрицање хитних мере представља још једну предност хитних мера.

Хитну меру привремене забране учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој у смислу Закона о спречавању насиља у породици, нужно је разликовати и од мере из члана 197. Законика о кривичном поступку. Наиме, док је за одређивање мере из чл. 197 ЗКП-а потребно да постоје основе сумње да је извршено неко кривично дело, за изрицање хитне мере се не тражи тај услов. Дакле, хитна мера може да се изрекне и кад нема основа сумње да је извршено кривично дело. Чак шта више, управо је интенција законодавца и да се хитне мере изричу у таквим случајевима, једино под условом да се проценом ризика утврди да је то неопходно, односно да постоји непосредна опасност од насиља у породици.

Примера ради: Хитна мера ће се изрицати у случајевима када ранији живот пријављеног лица указује на то да би исти могао да настави са вршењем насиља, а радња која се пријављује конкретном приликом није тог интензитета да би се могла подвести под радњу кривичног дела. Такође у случајевима када постоји основ сумње да је извршено кривично дело Насиља у породици из чл. 194 КЗ, те да се из околности датог случаја, процене ризика и друге документације утврђује да постоји непосредна опасност од насиља у породици, али нема основа за одређивање ни једне мере за обезбеђивање присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка ( на пример – Забрана приближавања, састајања и комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места у смислу одредбе чл.197. и 198. ЗКП или притвора у смислу одредбе чл.211. ЗКП-а ), целисходно би било изрећи хитну меру у циљу заштите жртве насиља и спречавања могућности да насиље ескалира.

Ауторка текста:
Горјана Мирчић Чалуковић
Заменица јавног тужиоца упућена у Министарство правде