ЕФЕКТИ ПРИМЕНЕ ЗАКОНА О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ И ИЗАЗОВИ У ПРАКСИ
Конференција коју је организовало Министарство правде уз подршку УНДП-а „Ефекти примене Закона о спречавању насиља у породици и изазови у пракси „ одржана је 21. децембра 2017. године у Палати Србија. На конференцији су присуствовали представници ресорних министарстава, представници тужилаштва, полиције, здравствених установа, центра за социјални рад, националне службе за запошљавање, као и невладиних организација које се баве проблематиком родно заснованог насиља, дакле представници свих државних органа, установа и организација које чине Групу. за координацију и сарадњу у складу са чланом 25. Закона о спречавању насиља у породици на подручју Града Београда. На овој конференцији су донети закључци, а учесницима је дата и могућност да поставе питања у вези са применом Закона о спречавању насиља у породици и дају сугестије и предлоге у циљу што адекватније имплементације овог закона.

ЗАКЉУЧЦИ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ
• Закон о спречавању насиља у породици је донео доста новина из угла свих сектора, посебно из угла полиције, тужилаштва и социјалне заштите, невладиног сектора, нешто мање у сектору образовања и здравља. Најмањи утицај Закона је према мишљењу већине учесника у области запошљавања. Потребно је ради ефикасне борбе против насиља наставити рад на информисању и даљој едукацији запослених у свим секторима који пружају помоћ и подршку жртвама насиља.
• Међусекторска сарадња је са применом о спречавању насиља у породици значајно унапређена Закона и олакшана, што је посебно евидентно код сталних чланова Групе за координацију и сарадњу. Потребно је у већој мери укључити представнике здравствених и образовних установа, као савремене чланове Групе за координацију и сарадњу и позивати их на саставке групе. Било би значајно обезбедити додатне обуке за запослене у овим секторима, како би имали активну улогу у препознавању и пријављивању насиља.
• Значајно је што је обезбеђена директна комуникација и сарадња са Групом за координацију и сарадњу, и посебно се истакла важност постојања „лица за везу“.
• Препозната је јако значајна улога невладиног сектора, посебно у директном раду жртвама. Жртва се позива на састанак Групе за координацију и сарадњу, на основу чл.25 Закона о спречавању насиља у породици, а такође се жртве укључују и усмено, телефонским путем, када је потребно поново проценити околности због којих је изречена хитна мера.
• Према Закону о спречавању насиља у породици жртви омогућено је да непосредно на састанку Групе за координацију и сарадњу, изнесе проблем и евентуално предлог решења проблема. Потребно је успоставити однос поверења са жртвом и на тај начин оснажити жртву да учествује у свим поступцима нарочито у кривичним, и да не одустају од кривичног гоњења, уз сталну свест о томе да је жртви неопходна психосоцијална подршка.
• Препознато је да је жртви потребна подршка у покретању поступка без плаћања трошкова, да је неопходно упознати жртву са индивидуалним планом заштите и подршке и то кроз формалне и неформалне разговоре, као и да је неопходно пружити јој едукативну подршку и информисање о могућностима које систем нуди. . Битно је проценити да ли жртва има подршку родитеља, породице, околине и на тај начин даље развија однос поверења жртава према систему институција и то у свим секторима.
• Ако је дете жртва, значајно је добро урадити процену ризика, утврдити има ли ресурса, капацитета и особе која детету пружа подршку и штити га. Ако је жртва одрасла особа, опет је битно проценити колико је пасивна, да ли је потребно да се упути у неку институцију за помоћ, потребно је проверити врсту и степен интеракције са насилником.
• Јако је значајна доследност у поступању целокупног система у случајевима насиља и на томе се мора и даље инсистирати и радити.
• Утисак је да је генерално повећана свест људи о томе колико је важно да се насиље препозна и пријави и да је Закон о спречавању насиља у породици увео принцип нулте толеранције на насиље.
• Потребно је да полицијска патрола и полицијски службеници који први излазе на лице места едукације, јер су се у пракси дешавали примери да су жене поднеле кривичну пријаву, уз образложење, али да полицијски службеници на исте нису реаговали. Такође се дешавало и да полицијски службеници нису добро проценили ризик, односно да су проценили да не постоји непосредна опасност од насиља у породици, а да је иста постојала. Било је у пракси примера да су полицијски службеници,, давали савете (на пример да се пар разведе, што никако није њихов део посла), да су жртве пријављивале, а да пријава у полицији није забележена…Овакве ствари су опасне и не смеју да се дешавају и зато је неоходно радити на едукацији полицијских службеника.
• Образовни систем и даље по инерцији обавештава првенствено центар за социјални рад, а не полицију (а као разлог наводе страх о нивоу сумње „да се не огреше“) иу том смислу је и запослени у образовном систему неопходна даља едукација како би са великом сигурношћу. могли да препознају насиље и самим тим исто и пријаве полицији или тужилаштву.
• Здравство, образовни систем и систем социјалне заштите, немају информације од судства и тужилаштва о поступцима који се воде, те је неоходно увести ту повратну спрегу о току процеса.
• Утисак је да су жене генерално спремне да пријаве насиље, да се о тој теми више и чешће говори чему су допринеле бројне кампање против насиља као и да је генерална мотивација да се спречи насиље повећано.
• Шта се тиче искустава у процени ризика, утисак је да постоје проблеми од којих је најчешће одсуство и одбијање сарадње жртава и починиоца са центра за социјални рад, као и општа немотивисаност жртава за било који облик сарадње. Такође, према мишљењу колега професионалаца, имајући у виду осетљивост материје, кратак је законски рок за процену ризика. Врло је честа ситуација да се догађај минимизира, те да жртва одустане од поднете пријаве, а да починилац негира догађај. Наводе се тешкоће у утврђивању хроничности и интензитета насиља. У складу са тим, закључено је да је неопходна едукација професионалаца који врше процену ризика. Утврђено је и да постоји потреба да се ревидирају постојеће скале за процену ризика.Треба истаћи да је Центар за социјални рад од стране осталих учесника похваљен за сарадњу у погледу процене ризика и процене породичних односа.
• У рад Групе за координацију и сарадњу потребно је више укључити Националну службу за запошљавање с обзиром да је путем индивидуалног плана подршке и заштите неопходно омогућити жртвама приступ тржишту рада и на тај начин радити на економском оснаживању жртава насиља.
• Записници Групе за координацију не смеју доћи до насилника, а постоје примери у пракси да се то дешава.
• Група за координацију и сарадњу треба у свој рад да укључи и жртву, макар на једном састанку, и да је на тај начин упозна са индивидуалним планом подршке и заштите који се и доноси из разлога да најбољи начин помогне жртвама и који треба да води рачуна о различитим потребама сваке жртве.
• Потребно је увести могућност да дежурни радници Центра за социјални рад имају приступ евиденцијама ради прикупљања информација које омогућавају свеобухватну процену ризика како процена не би била искључиво заснована на изјавама жртава.
• Чланови Групе за координацију и сарадњу нису реализатори индивидуалног плана заштите и подршке жртвама, већ су одлуке групе обавезујуће за професионалце у институцијама које су за разматране случајеве задужени.
• Хитност у поступању, према мишљењу свих учесника, значи одмах, брз приступ информацијама, и подацима, као и доношење хитних мера у хитним роковима. Потребне су обуке за препознавање хитности у свим секторима, а што је од посебног значаја код физичког насиља које је увек најхитније. Такође је неопходно извести да службе буду доступне 24 ч с обзиром на то да се често дешава да се насиље дешава и ескалира у току ноћи. У збрињавању психијатријских болесника кључног значаја је добра координација хитне службе и полиције.
• Неопходно је унапредити начин комуникације између система. Постављено је питање да ли увести писану комуникацију, а такође, значајна је и техничка (не)опремљеност, као и сналажење на терену, познавање овлашћења од стране стручњака, као и познавање надлежности.
• Шта се тиче приступа евиденцијама и размене података, подаци из основних јавних тужилаштва су ажурирани и доступни. Када је реч о деци постоји централна он лине база података која се води у институт Батут. За жене жртве насиља не постоји централна база иу свим домовима здравља не постоје тимови за заштиту жена жртава насиља. Недостаје имејл размена података, како унутар једне институције, тако и међусекторски.