Подсећања ради алкохолизам је препознат као један од ризика и то чланом 16. став 2. Закона о спречавању насиља у породици под појмом злоупотреба психоактивне супстанце, под којим се сматра и злоупотреба алкохола.

Такође, Посебним протоколом о поступању полицијских службеника у случајевима насиља у породици, насиљем над женама и у партнерским односима, злоупотреба алкохола се сматра за један од ризика од понављања или ескалације насиља.

Овде би требало разликовати ситуацију када је учинилац у лакшем степену алкохолисаности и нема основане сумње да је извршио кривично дело и ситуацију када је учинилац у тежем степену алкохолисаности и нема основане сумње да је извршио кривично дело.

Дакле, када је у учинилац у лакшем степену алкохолисаности и нема основане сумње да је извршио кривично дело, по довођењу у надлежну организациону јединицу полиције, надлежни полицијски службеник ће прикупљати обавештења и пре истека 8 сати узети изјаву од учиниоца и након тога уколико је проценом ризика утврдио да постоји насиље у породици или непосредна опасност од њега донети наређење којим ће изрећи хитну меру/хитне мере и наређење уручити лицу коме је хитна мера изречена.

Уколико се учинилац налази у тежем степену алкохолисаности или ако учинилац очигледно теже подноси последице алкохолисаности, али нема основане сумње да је извршио кривично дело, неопходно је да му се обезбеди медицинска помоћ, тако што ће се учинилац одвести у службу хитне медицинске помоћи, Ургентни центар или најближу здравствену установу ради збрињавања.

Обавеза спровођења алкохолисаног лица у здравствену установу предвиђена је и одредбама Закона о заштити лица са менталним сметњама4. Тако се одредбом члана 2. наведеног закона, под лицем са менталним сметњама сматра не само недовољно ментално развијено лице и лице са поремећајима менталног здравља, него и лице оболело од болести зависности, међу које спада и алкохолизам, као последица злоупотребе алкохола.

Такође, чланом 58. Закона о заштити лица са менталним сметњама је прописано да када овлашћена службена лица министарства надлежног за унутрашње послове, приликом вршења своје дужности, основано посумњају да се ради о лицу са менталним сметњама, чије понашање представља опасност за њега или за друга лица, дужни су да, без одлагања то лице доведу у најближу здравствену установу, ради прегледа. Здравствени радник након указивања помоћи може проценити да се лице не задржи у здравственој установи или да исто задржи у здравстевној установи, па чак и без његовог пристанка сходно члану 19. – 24. Закона о заштити лица са менталним сметњама.

Уколико након указивања помоћи лице није задржано у здравственој установи, њега ће полицијски службеници одвести у надлежну организациону јединицу полиције. Време које је протекло за спровођење ових радњи у здравственој установи, не урачунава се у време задржавања, јер задржавање у трајању од 8 часова, у складу са чл. 14 ст.2. Закона о спречавању насиља у породици почиње да тече тек од момента довођења учиниоца у надлежну организациону јединицу полиције. Тада полицијски службеник може да започне поступање, као у случају када се ради о лакшем степену алкохолисаности, о чему је већ било речи. Надлежни полицијски службеник, дакле, прикупља обавештења, и пре истека 8 сата, уколико процени, може изрећи учиноцу хитну меру и уручити наређење.

Уколико је пак лице задржано у здравственој установи (и то без свог пристанка чл. 19.-24.), у складу са чл. 24. ст. 4. Закона о заштити лица са менталним сметњама по пријему лица са менталним сметњама, а најкасније првог радног дана конзилијум психијатријске установе одлучиће да ли ће се ово лице задржати на даљем болничком лечењу, или ће оно бити отпуштено. Здравствена установа дужна је да у складу са чл. 25. ст. 3. обавештење о задржавању без пристанка лица са менталним сметњама достави без одлагања и надлежном органу старатељства.

Међутим, било би целисходно да о овом задржавању здравствена установа обавести и полицијску станицу која је довела лице.

У овом случају надлежни полицијски службеник ће проценити ризик, али не може изрећи хитну меру нити уручити наређење, јер је учинилац хоспитализован. О свему наведеном требало би обавестити и надлежну групу за координацију и сарадњу, те би ово могао бити случај за ванредни састанак групе за координацију и сарадњу која ће свеобухватно размотрити предмет, где ће се свакако прикупити и нове чињенице, нова обавештења и израдити индивидуални план заштите и подршке жртви и бити донета одлука о поступању свих надлежних институција за време хоспитализације, али и након изласка лица из здравствене установе, јер је група дужна да прати и процењује ризик, који је променљив.

Не би било целисходно, а ни утемељено са циљем закона, да се овај предмет „остави у надлежност“ само полицијском службенику, нити да он на основу раније процењеног ризика (пре хоспитализације5) „само“ изрекну хитне мере.

Полицијски службеник ће након хоспитализације поново проценити ризик, који ће бити базиран на новим обавештењима, новим чињеницама које су размењене на ванредном састанку групе за координацију и сарадању и у складу са тим новим подацима одлучити да ли ће или не изрећи хитну меру према Закону о спречавању насиља у породици (јер нпр. након хоспитализације могу бити испуњени услови и за предузимање „тежих“ мера према учиниоцу), у чему ће му подршка свакако бити чаланови групе за координацију и сарадњу, који ће такође предузимати мере из своје надлежности.

Наиме, животно је могуће, да је након ванредног састанка групе за координацију и сарадњу нпр. процењен висок ризик и да има елемената и кривичног дела, те основа за задржавање, када јавни тужилац може након хоспитализације саслушати лице и предложити неку од мера за обезбеђење присуства окривљеног и/или наћи да има места вештачењу осумњиченог ради утврђивања његове урачуњивости у време извршења кривичног дела и потребе за изрицањем мере безбедности. Обавезно лечење алкохоличара, те нпр. предложити меру из чл. 122. Законика о кривичном поступку, када је хитна мера потпуно конзумирана мерама које је предузео јавни тужилац.

Такође, врло је важно и да центар за социјални рад одмах (чим сазна за хоспитализацију учиниоца) успостави контакт са жртвом и с њом изради безбедносни план.

У овом делу било би добро споменути и ситуације уколико се у радњама учиниоца који је у алкохолисаном стању стичу и обележја кривичног дела. За утврђивање његове кривичне одговорности, односно за оцену његове урачунљивости у време извршења кривичног дела, неопходно је утврдити да ли је у време извршења кривичног дела био под дејством алкохола и у којој мери. Из наведених разлога потребно је да се документује алкохолисаност учиниоца или тако што ће му се, на основу наредбе јавног тужиоца, вадити крв два пута у року од сат времена или тако што ће бити алкотестиран дрегером два пута у року од сат времена.

У оваквом случају има места и предузимању радњи у смислу чл. 122. Законика о кривичном поступку, односно Смештање у здравствену установу у циљу вештачења, када судија за претходни поступак на предлог јавног тужиоца може решењем одредити смештање окривљеног у здравствену установу, ако је то неопходно за сврху медицинског вештачења.

Ова мера може трајати најдуже до 15 дана, а изузетно се, на образложени предлог вештака и по прибављеном мишљењу руководиоца здравствене установе, може продужити најдуже за још 15 дана, што је већ пракса неких тужилаштава у земљи.

На крају, уколико се у радњама учиниоца који је у алкохолисаном стању стичу и обележја кривичног дела, а он се налази у лакшем степену алкохолисаности, увек би требало преиспитати и да ли има места примени неких од мера за обезбеђење присуства окривљеног, нпр. за меру из чл. 197. или из чл. 211. Законика о кривичном поступку.

*преузето из збирке Зашто морамо заједно против насиља у породици