Поступајући у складу с чланом 13. став 2. Закона о спречавању насиља у породици, у коме се наводи: Државни и други органи, организације и установе обавезни су да неодложно пријаве полицији  или  јавном тужиоцу свако сазнање о насиљу у породици или непосредној опасности од њега, центар за социјални рад био би дужан да одмах ову пријаву достави полицији, када ће она бити дата у рад надлежном полицијском службенику, који је дужан да процени ризик и даље поступа у складу са Законом о спречавању насиља у породици.

Уколико је центар за социјални рад ову пријаву поднео јавном тужилаштву, тада би јавно тужилаштво било дужно да – у складу с чланом 13. став 5. Закона о спречавању насиља у породици, у коме се наводи: Јавни тужилац коме је пријављено насиље или непосредна опасност од њега, дужан је да пријаву одмах проследи полицијским службеницима, да би они о томе обавестили надлежног полицијског службеника (члан 14. став 1) – одмах достави полицији.

Дакле, пријава се без одлагања прослеђује полицији, уколико је могуће факсом, а не ставља се на пример, као у пракси пре доношења закона о спречавању насиља у породици, захтев за прикупљање потребних обавештења по Законику о кривичном поступку. Имајући у виду да примарно поступање у предметима насиље у породици (према Закону о спречавању насиља у породици) има полиција, далеко је целисходније и ефикасније да центар за социјални рад поступи на први начин, то јест да  без одлагања пријаву директно достави само полицији, о чему је већ више пута причано.

У оба случаја, било да је пријаву примио од центра за социјални рад или да пријаву центра прими путем тужилаштва, као и без обзира на то да ли је изрекао или није изрекао хитне мере, надлежни полицијски службеник дужан је да и овај предмет унесе у табелу нових пријава и да у својој припреми за састанак, поред других података, наведе и ознаке и бројеве предмета у тужилаштву, уколико је било ранијих пријава или су у ранијем периоду поступали у предметима који се односе на ту породицу, како би и овај случај био размотрен на првом следећем састанку групе за координацију и сарадњу.

Такође, важно је указати и на праксу појединих центара за социјални рад који пријаву за насиље у породици истовремено подносе и полицији и јавном тужилаштву, иако закон јасно утврђује да је пријаву потребно доставити или једном, или другом државном органу.

Овакво поступање такође узрокује дуплирање пријава и непотребно затрпавања тужилаштава, баш као што је то наведено у претходном питању и одговору. С тим у вези, ако центри за социјални рад већ поступају на такав начин, то јест ако пријаву достављају и полицији и тужилаштву, онда је  потребно да пријаву коју достављају тужилаштву доставе с назнаком „За групу за координацију и сарадњу (назив подгрупе – уколико постоји)”, где ће навести и ознаке и бројеве тужилачких предмета, уколико је било ранијих пријава или су у ранијем периоду поступали у предметима који се односе на ту породицу, када је важно да је управа тужилаштва заведе у НПТ1 уписник, а не у КТР уписник.

У том случају, тужилац не би имао обавезу да пријаву доставља полицији, односно надлежном полицијском службенику – у складу с чланом 13. став 5. Закона о спречавању насиља у породици, јер полиција већ има ту пријаву (центар је исту пријаву проследио на адресе оба органа), нити да ставља захтев за прикупљање потребних обавештења по ЗКП-у. Зашто? Зато што ће и у овом случају надлежни полицијски службеник одмах проценити ризик и предузети мере по Закону о спречавању насиља у породици и – као и у претходним, већ описаним случајевима и било да изрекне или не изрекне хитну меру – овај предмет ће унети у табелу нових пријава, те ће наведена пријава насиља бити размотрена на првом следећем састанку групе за координацију и сарадњу, где ће потом та група донети одлуку о свим потребним мерама заштите и подршке, а тиме и о потреби да се прикупе потребна обавештења.

Поступањем на овај начин, као и на начин описан у одговору на претходно питање, неће се дешавати дуплирање пријава, те затрпавање предметима, а тиме ће се притом постићи и већа ефикасност у поступању свих органа и установа у процесу заштите жртава.

*преузето из збирке Одговори на недоумице и дилеме око примене Закона о спречавању насиља у породици