Према Закону о спречавању насиља у породици у чл. 29. је предвиђено да су сви државни органи и установе надлежни за примену овог закона дужни да у првом контакту са жртвом насиља у породици или жртвом кривичног дела из чл. 4/1 овог закона дају жртви потпуна обавештења о органима, правним лицима и удружењима који јој пружају заштиту и подршку, на начин и на језику који жртва насиља разуме.

Чланом 13. ст. 2 предвиђено је да су државни и други органи, организације и установе обавезни да неодложно пријаве полицији или јавном тужиоцу свако сазнање о насиљу у породици или непосредној опасности од њега. Чланом 36. ст. 2. истог закона предвиђено је да ће се новчаном казном од 50.000 динара до 150.000 динара казнити за прекршај одговорно лице у државном и другом органу, организацији и установи које полицији или јавном тужиоцу неодложно не пријави или не реагује на пријаву или опструира пријављивање или реаговање на свако сазнање о насиљу у породици или непосредној опасности од њега (члан 13. став 2).

Шта ово практично значи? У највећем броју случајева, жртве насиља се неће прво обратити здравственим радницима након што су преживеле насиље, већ позивају полицију. Након што дају изјаву полицији, и уколико имају повреде, жртве ће бити упућене у здравствену установу како би се те повреде санирале, али и забележиле на обрасцу који је предвиђен Посебним протоколом за здравствене раднике. Важно је да жртва добије примерак извештаја лекара специјалисте, јер тај извештај којим се констатују повреде на телу жртве, представља доказ који жртве дају надлежном полицијском службенику или тужиоцу (важно је рећи жртвама да оригинал тог извештаја чувају код себе или код особе од поверења, а да копију предају полицији).

Међутим, дешавају се случајеви у којима жртве дођу прво у здравствену установу како би им се санирале повреде и не желе да кажу на који начин су их задобиле, али здравствени радници посумњају  да повреде нису могле настати на начин на који то жртва описује. Такође постоје и ситуације када жртве потраже помоћ, јер имају проблем са високим крвним притиском или им је позлило због високог шећера у крви, а онда здравствени радник у разговору установи да је узрок проблема дуготрајно насиље у породици, односно да је дугогодишња жртва насиља која се здравственој установи јављала и раније због повреда.

У тим ситуацијама веома је битно да здравствени радници разговарају са жртвом и траже сагласност жртве да позову полицију и пријаве догађај насиља. Здравствена установа би морала да жртву упозна са обавезом која је предвиђена чл. 13 ст. 2. Закона, односно да имају обавезу пријављивања. Жртви мора да се каже да та обавеза здравствених радника постоји без обзира да ли је она са пријавом сагласна или не, те да је због њене даље безбедности потребно да жртва каже чега се све плаши и који су то разлози због којих не сме да пријави (вероватно да то чини из страха, стида и бојазни од евентуалних последица које могу настати по њу уколико онај који насиље врши то сазна), како би и полиција, тужилаштво и центар за социјални рад са тим били упознати. Најчешће, када виде да имају подршку здравствених радника, жртве дају сагласност за пријављивање.

Уколико жртва да сагласност или и у ситуацији када и, поред датог објашњења здравственог радника, не да сагласност да се насиље пријави, а не ради се о тешким телесним повредама или тешкој угрожености живота жртве (покушај суицида и сл.), тада је потребно да се здравствени радници обрате социјалном раднику или правнику  своје здравствене установе, како би се полицији или јавном тужиоцу – Групи за координацију и сарадњу Основног јавног тужилаштва општине где жртва станује/борави, упутио допис у коме пријављују сумњу на насиље. Потребно је да у том допису буде наведено да здравствена установа пријављује насиље БЕЗ САГЛАСНОСТИ ЖРТВЕ или сагласности законског заступника жртве (уколико је реч о малолетним лицима) и да наведу разлоге због којих жртва не сме да пријави насиље, а које разлоге је навела здравственим радницима. У допису треба да буде наведено да се здравствена документација жртве налази у здравственој установи и да ће иста бити достављена по захтеву тужилаштва. Допис може бити послат и на мејл адресу тужилаштва.

Шта за све надлежне институције значи да се пријава врши без сагласности жртве? Прво за све у здравстевим установама (а исто би се могло применити и на просветне установе, као и на друге надлежне институције) то значи да нас њен став не ослобађа утврђене законске обавезе и не дира у поступање по протоколу по коме поступа здравствена установа. Здравствена установа предузима мере из своје надлежности, али је нужно да „информација“ не остане у самој установи, већ да се мултисекторски размотри. Не смемо заборавити да је информација коју има здравствени радник само мали део великог мозаика који се зове насиље.

Остале делове те слагалице имају други државни органи и установе и важно је да удружено делују у циљу заштите жртве. Ово пријављивање (није у супротности са Законом о заштити података о личности о чему је речи било у питању/одговору број 23) и усмерено је на превенцију и заштиту жртве, дакле – на спречавање насиља, а не на нарушавање приватности. Управо зато било би целисходно да се ово сазнање о насиљу „подели“ са јавним тужиоцем, који председава групом за координацију и сарадњу.

Пријављени случај је нужно размотрити било на редовном састанку било на ванредном (ако је редован нпр. био претходног дана, а случај не трпи одагање до наредног састанка).

Дакле, ускраћивање сагласности жртве за пријаву јесте податак који мора бити сигнал за надлежне институције да поступају нарочито обазриво неугрожавајући пре свега безбедност жртве! Шта то значи? Практично гледано то би могло да се посматра и овако – жртва не жели да пријави, здравствена установа пријави нпр. полицији, полиција процени ризик и одмах изрекне хитне мере, а онај који насиље врши крене тада да се свети жртви и изврши насиље које може бити и највишег степена. На тај начин јој нисмо помогли, довели смо је у ситуацију која је још опаснија за њу!

Обазриво поступање подразумева да се прво направи свеобухватни план деловања, који укључује и безбедносне ризике, па тек након тога следи интервенција појединих служби (дакле, обазриво поступање у три корака подразумева – 1. пријава, 2. план, 3. интервенција), односно разматрање случаја на састанку групе за координацију и сарадњу. На састанку групе се израђује индивидуални план заштите и подршке, одлучује се о мерама које би се могле предузети, прикупљају се и друга обавештења, утврђује се да ли у тој породици има деце, тражи информације и од школе/вртића (деца су огледало оног што се у породици дешава!), а све у циљу сагледавања шире слике како би се у ширем смислу проценио ризик и предузеле адекватне мере. Понекад, резултат правовремене пријаве здравствене установе може бити да само центар ради са жртвом и породицом, јер је „ухваћена“ непосредна опасност и до насиља није ни дошло, те се иста породица вратила „у здраве токове“, а некад ће бити нужно применити и најрепресивније мере које су у надлежности јавног тужиоца. Како год, важно је да та породица „уђе у систем“, прати се и мултисекторски посматра.

И на крају, али никако мање важно, у ситуацији када се ради о тешким телесним повредама, сексуалном насиљу или тешкој угрожености живота жртве (покушај суицида и сл.), насиље се пријављује ОДМАХ позивањем полиције, без обзира на став жртве. Усмено пријављивање полицији увек би требало да прати и писмени допис упућен поштом или имејлом на адресу тужилаштва, насловљен на Групу за координацију и сарадњу према месту пребивалишта/боравишта жртве.

*преузето из збирке Зашто морамо заједно против насиља у породици