За жену је важно да зна да су подаци о њеној приватности осигурани. Ако послодавац зна да је жена са којом склапа уговор о раду жртва насиља (јер је то услов за коришћење одређених подстицајних мера), он треба да зна да се ради о нарочито осетљивим личним подацима, те да у случају неовлашћеног коришћења података може сносити санкције. Ако послодавац склапа уговор и добија подстицајне мере, онда би носиоцу тих програма требало да потпише изјаву о поверљивости.

Посао који ће жена добити не би требало да је додатно виктимизује, што значи да би у процени одговарајућег посла требало узети у обзир специфичну ситуацију и осетљивост сваке жене појединачно, односно њене специфичне потребе, слабости и снаге. Требало би имати у виду да одређени послови нису погодни за неке жене са искуством насиља (ради се индивидуална процена).

На пример:

• рад у сменама, ноћни рад и рад викендом, ако жена има малу децу и нема неформалну мрежу подршке,
• послови на јавном месту/отвореном простору, ако постоји страх и могућност да је насилник узнемирава, прети, прогања (жена треба да има информацију о хитним мерама, контакт телефон за пријаву могућег учиниоца насиља, али је важно да се пре тога обави ваљана процена безбедносних ризика и изради индивидуални сигурносни план),
• брига о другим лицима (нпр. старијим, болесним…) уколико је имала искуство психичког насиља ( омаловажавања, малтретирања…),
• послови продаје за коју јој је потребна широка мрежа контаката (због изолације, контроле) и самопоуздање,
• послови на којима се очекује доношење одлука, избор између више могућности, самосталност (уколико је имала искуство контроле, психичког насиља…),

Потребно је да се женама које су преживеле насиље пре налажења посла и током рада осигура целовита помоћ и подршка (кроз индивидуални план заштите и подршке који одговара на специфичне потребе жене). То може да укључи психосоцијалну подршку, додатну едукацију и усавршавање, подизање самопоуздања и осећања сигурности у постизању планираних циљева, унапређење презентације личних квалитета, вештина и знања, информисање о правима у сфери рада.

Женама би могла бити корисна и подршка у вези са припремом за рад (адаптација на запослење и нови посао, релације са колегама/-иницама, послодавцем/-ком и слично, комуникационе вештине), што би заједнички могли да организују центар за социјални рад и представници Националне службе за запошљавање. Требало би планирати и друге врсте подршке изван сфере рада (нпр. помоћ у судским поступцима који су у току, посредовање код различитих служби, на пример, да се деца упишу у вртић, помоћ око унапређења родитељских компетенција, проналажење одговарајућег простора за становање и друго).

За жене које су у поступцима развода и утврђивања модела виђања оца са децом, требало би водити рачуна да се предложе модели који не захтевају (често) одсуствовање са рада, како би жена могла да усклади посао и бригу о деци. Уколико су ови модели већ регулисани, а нису одговарајући за измењене околности (запослење), размотрити могућност за подношење предлога за измену судске одлуке и предлагање повољнијег модела.

Требало би размотрити да ли би послодавац/надређени, колеге или обезбеђење у фирми, морали да имају информације и које у вези са безбедносним аспектима рада (на пример, да су на снази хитне мере или продужене хитне мере или мере заштите од насиља у породици, или друге мере у вези са кривичним поступцима, да ли постоји ризик од тога да их учинилац насиља прекрши доласком на радно место и слично), као и шта би требало да чине у тим околностима (на пример, да позову надлежног полицијског службеника и пријаве догађај). Важно је да центар за социјални рад (који учествује на састанку групе за координацију и сарадњу) уз помоћ полиције направи процену безбедносних ризика од насиља према жени на радном месту. Са женом се мора разрадити стратегија за пријаву и документовање кривичног дела насиља, уколико се оно деси на радном месту.

Уколико се узнемиравање, кршење мера или насиље деси на радном месту или непосредно у близини, надлежне институције (тужилаштво, полиција, центар за социјални рад) би требало да покрену одговарајуће поступке (кривичне, парничне или прекршајне), по службеној дужности, имајући у виду специфичне околности.

У случају да се учинилац насиља процењује као „нарочито опасан“ или непредвидив, да жена живи на тајној/непознатој адреси, обавезно израдити индивидуализовани безбедносни план, покренути поступке за заштиту од насиља и предложити суду да се подаци о радном месту (адреса фирме и радног места) сматрају службеном тајном, односно да се не налазе у документима и записницима са суђења (и да их центар за социјални рад не наводи у налазу и мишљењу). Ту информацију би требало да има и Национална служба за запошљавање, као и сви учесници састанака групе за координацију и сарадњу. Препоручује се да у том случају послодавац/надређени и обезбеђење фирме имају информацију о могућем безбедносном ризику.

Из искуства са послодавцима, познато је да они немају информације о природи феномена (насиља у породици и других облика родно заснованог насиља), и да не би волели да угрозе сигурност својих радника/-ца, клијената и корисника услуга, као ни властиту сигурност (посебно ако се фирме налазе у малим местима, где се скоро сви знају).

Такође, уколико послодавац/надређени има запажања о проблемима жене у вези са радом, о емотивној кризи, честим изостанцима или боловањима и слично, требало би да подржи жену која је имала искуство насиља да потражи помоћ и подршку стручног лица (у центру за социјални рад, здравственој установи, специјализованој женској организацији и слично).

*преузето из збирке Зашто морамо заједно против насиља у породици