Одговор на ово питање је донекле дат и у претходном питању (одговор/питање број 7), али с обзиром на то да се исто у пракси често понавља и задаје тешкоће професионалцима у поступању, одговор је прецизиран и кроз ово питање.

Наиме овде је потребно разликовати ситуацију када се у радњама лица са менталним сметњама не остварују обележја кривичног дела и ситуацију када се у његовим радњама остварују обележја кривичног дела. Закон о заштити лица са менталним сметњама у одредбом члана 2. прецизирано је да се под лицем са менталним сметњама сматра лице које је недовољно ментално развијено, лице са поремећајима менталног здравља, као и лице оболело од болести зависности (међу које спада и алкохолизам, као последица злоупотребе алкохола).

Чланом 58. Закона о заштити лица са менталним сметњама је прописано да када овлашћена службена лица министарства надлежног за унутрашње послове, приликом вршења своје дужности, основано посумњају да се ради о лицу са менталним сметњама, чије понашање представља опасност за њега или за друга лица, дужни су да, без одлагања то лице доведу у најближу здравствену установу, ради прегледа.

Здравствени радник након указивања помоћи може проценити да лице не задржи у здравственој установи или да исто задржи у здравственој установи, па чак и без његовог пристанка сходно члану 19. – 24. Закона о заштити лица са менталним сметњама.

Уколико након указивања помоћи лице није задржано у здравственој установи, њега ће полицијски службеници одвести у надлежну организациону јединицу полиције.

Време које је протекло за спровођење ових радњи у здравственој установи, не урачунава се у време задржавања, јер задржавање у трајању од 8 часова, у складу са чл. 14 ст.2. Закона о спречавању насиља у породици почиње да тече тек од момента довођења учиниоца у надлежну организациону јединицу полиције. Тада полицијски службеник може да започне поступање, као у случају када се ради о лакшем степену алкохолисаности, о чему је већ било речи. Дакле, прикупља обавештења и пре истека 8 сата, уколико процени, тада би учиниоцу могла бити изречена хитна мера и уручено наређење. Уколико је пак лице задржано у здравственој установи ( и то без свог пристанка чл. 19-24) здравствена установа дужна је да у складу са чл. 25. ст. 3. обавештење о задржавању без пристанка лица са менталним сметњама достави без одлагања и надлежном органу старатељства.

Међутим било би целисходно да о овом задржавању здравствена установа обавести и полицијску станицу која је довела лице. У овом случају надлежни полицијски службеник ће проценити ризик, али не може изрећи хитну меру нити уручити наређење, јер је учинилац хоспитализован.

О свему наведеном требало би обавестити и надлежну групу за координацију и сарадњу, те би ово могао бити случај за ванредни састанак групе за координацију и сарадњу која ће свеобухватно размотрити предмет, где ће се свакако прикупити и нове чињенице, нова обавештења и израдити индивидуални план заштите и подршке жртви и донети одлука о поступању свих надлежних институција за време хоспитализације, али и након изласка лица из здравствене установе, јер је група дужна да прати и процењује ризик, који је променљив.

Полицијски службеник ће након хоспитализације поново проценити ризик, који ће бити базиран на новим обавештењима, новим чињеницама које су размењене на ванредном састанку групе за координацију и сарадању и у складу са тим новим подацима одлучити да ли ће или не изрећи хитну меру/хитне мере према Закону о спречавању насиља у породици, у чему ће му подршка свакако бити чланови групе за координацију и сарадњу, који ће такође предузимати мере из своје надлежности.

Животно је могуће, да је након ванредног састанка групе за координацију и сарадњу нпр. процењен висок ризик и да има елемената и кривичног дела, те основа за задржавање, када јавни тужилац може након хоспитализације саслушати лице и предложити неку од мера за обезбеђење присуства окривљеног и/или наћи да има места вештачењу осумњиченог ради утврђивања његове урачунљивости у време извршења кривичног дела и потребе за изрицањем мере безбедности Обавезно психијатријско лечење, те нпр. предложити меру из чл. 122 ЗКП (о чему је већ било речи), када је хитна мера потпуно конзумирана мерама које је предузео јавни тужилац.

Такође, врло је важно и да центар за социјални рад одмах (чим сазна за хоспитализацију учиниоца) успостави контакт са жртвом и с њом изради безбедносни план.

У овом делу било би добро споменути и ситуације уколико се у радњама учиниоца са менталним сметњама или са сметњама у развоју стичу и обележја кривичног дела. Како би се утврдила његова кривична одговорност, односно његова урачунљивост у време извршења кривичног дела, има места и предузимању радњи у смислу чл. 122. Законика о кривичном поступку, односно Смештање у здравствену установу у циљу вештачења.

*преузето из збирке Зашто морамо заједно против насиља у породици