Ученик који се непосредно поверио о насиљу у породици наставнику/ одељењском старешини, стручној служби или члану школског Тима за заштиту од насиља мора добити информацију на начин који може да разуме (који одговара његовом узрасту и развоју) о обавези установе да пријави насиље, односно о ограничењу поверљивости разговора.

Особа у установи која разговара са учеником/ученицом не сме да га/је наведе на мишљење или да му/јој обећа да ће разговор остати „тајна”, а да потом податке и изјаве ученика достави надлежним органима. Ученика/ученицу треба информисати да се пријава насиља надлежном органу може обавити и без одавања „извора“, односно без навођења на који начин се дошло до сазнања о насиљу у породици.

Уколико ученик није дао сагласност, о разговору се не информишу родитељи – иначе родитељ који чини насиље се никада не обавештава о садржају разговора, а ненасилни родитељ само уколико је добијена сагласност ученика.

Ученик/ученица треба да добије све информације о могућим поступцима надлежних државних органа, о томе да ли ће и на који начин он/она бити укључен/укључена у поступке и шта су могући исходи, односно мере заштите и подршке у складу са Законом о спречавању насиља у породици и другим законима. Ова обавеза установе произилази из чл. 29. поменутог закона. Уколико представници школе немају специфична знања за ову врсту информисања, треба укључи надлежни центар за социјални рад – службе за децу и младе.

Ако ученик/ученица и након свих информација које је добио/добила не даје сагласност за пријављивање насиља у породици, школа је обавезна да учини пријаву насиља и заштити најбољи интерес детета. То ће урадити без одавања извора информација. У пријави треба да се наведу сви спољашњи знаци, специфична понашања ученика/ученице (опажена промена у понашању у односу на ранији период), специфична понашања родитеља (сваког посебно), посредне информације (без одавања извора) и други подаци који упућују на сумњу да је реч о насиљу у породици.

Школа и особе задужене за заштиту ученика од насиља, злостављања и занемаривања нису дужни и не треба да се баве утврђивањем (истрагом) и доказивањем. Када је реч о насиљу у породици, ученик није у обавези да да изјаву директору школе, у присуству психолога, педагога или родитеља (ово одговара другим ситуацијама насиља, не насиљу у породици).

У оваквим ситуацијама важно је са учеником/ученицом разговарати о безбедносним ризицима (о ономе чега се плаши, шта га/је брине ако се насиље у породици обелодани) и направи индивидуални безбедносни план. Школа треба да инсистира да се по пријављивању насиља прво направи свеобухватни план деловања, који укључује и безбедносне ризике, па тек након тога да интервенишу појединачне службе, што јесте обавеза и свих других надлежних органа и установа у складу са Законом о спречавању насиља у породици.

Дакле, прво свеобухватни план деловања надлежних институција, па онда реакција и предузимање мера, свако из своје надлежности!

*преузето из збирке Зашто морамо заједно против насиља у породици