Efikasnost službenika u prijavljivanju nasilja ogleda se njihovoj mogućnosti da u određenom ponašanju pre svega prepoznaju nasilno ponašanje. Permanentnom edukacijom, koja u našoj zemlji traje već desetak godina unazad i koju su prošli mnogi policiski službenici, radnici centra za socijalni rad, javni tužioci postignut je određen stepen efikasnosti. U cilju efikasnosti u svim osnovnim i višim javnim tužilaštvima u Srbiji postoje određeni zamenici javnog tužioca koji se posebno bave slučajevima nasilja u porodici. Takođe, i u policijskim stanicama postoje policijski službenici zaduženi za bavljenje ovim pitanjima. Time je žrtvama nasilja u porodici dat prioritet u odnosu na druge oštećene u krivičnopravnoj oblasti. U cilju još veće efikasnosti prilikom podnošenja prijava, Zakon o sprečavanju nasilja u porodici predviđa obaveznu saradnja državnih organa, specijalizaciju onih koji postupaju u slučajevima nasilja u porodici i obavezu prijavljivanja nasilja.

S druge strane posledice koje profesionalci mogu snositi za neblagovremeno postupanje se razlikuju u zavisnosti od državnog organa/ustanove. Naime, oni mogu biti kažnjeni u disciplinskom postupku ukoliko se dokaže da je pritužba na njihov rad osnovana. Takođe moguće je podneti i krivičnu prijavu protiv ovih lica nadležnom tužilaštvu u pravcu utvrđivanja postojanja elemenata krivičnih dela Zloupotreba službenog položaja iz čl. 359 KZ ili Nesavestan rad u službi iz čl. 361 KZ.

Jedan od najboljih načina je anonimnost. Važno je ukazati na to da je prijavljivanje nasilja moguće izvršiti i anonimno. Ukoliko se prijavljivanje vrši putem telefona pozivanjem policije, onaj ko prijavljuje ima pravo da na pitanje policijskog službenika izjavi da ne želi da da svoje lične podatke, jer želi da ostane anoniman.

U slučaju ako se prijava dostavlja pismenim putem, a podnosilac želi da ostane anoniman najjednostavnije je da se prijava podnese nadležnom javnom tužilaštvu bez ikakvog potpisa, ostavljanja kontakta i slično.

Represivnost norme. Najpre, važno je ukazati da prevencija lažnog prijavljivanja nasilja nije ni po čemu specifična u odnosu na prevenciju lažnog prijavljivanja bilo kog drugog krivičnog dela. S tim u vezi i „mehanizmi” sankcionisanja se ne razlikuju. Ukoliko neko prijavi određeno lice da je učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, a zna da to lice nije učinilac tog dela, čini krivično delo Lažno prijavljivanje iz čl. 334 st. 1 KZ i kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine. Ovako visoko zaprećena kazna svakako je vid prevencije zloupotrebe prijavljivanja. Međutim, nužno je napomenuti da lice koje podnosi prijavu treba da je svesno da onaj na koga se prijava odnosi nije učinio krivično delo. To znači da kod onog ko podnosi lažnu prijavu mora postojati određena sigurnost o nevinosti onoga koga prijavljuje, da bi se radilo o ovom krivičnom delu.

S druge strane u slučaju kada nije bilo dovoljno dokaza da potkrepe osnove sumnje da je neko lice izvršilo, na primer, krivično delo Nasilje u porodici iz čl. 194 KZ ili u slučaju kada se prijavljena radnja ne može smatrati bićem krivičnog dela iz člana 194 KZ, jer je na primer reč o nasilju niskog intenziteta koje može biti predmet parničnog postupka za izricanje Mera za zaštitu od nasilja u porodici, ali ne i osnov za vođenje krivičnog postupka, podnosilac takve prijave neće odgovarati za krivično delo lažno prijavljivanje iz čl. 334 KZ. Dakle, ukoliko je podnosilac prijave imao osnova da veruje da je neko lice izvršilo krivično delo i u tom uverenju podnosi prijavu, neće odgovarati za krivično delo iz člana 334 KZ, što znači da je ishod postupka po podnetoj prijavi potpuno irelevantan za krivičnopravnu odgovornost podnosioca prijave.

Nepoverenje u određena lica u sistemu ne može biti i nepoverenje u ceo državni sistem. Državni aparat ima široki spektar delovanja. Nasilje se može prijaviti policiji, centru za socijalni rad ili javnom tužilaštvu, tako da je nemoguće da nepoverenje postoji u odnosu na sve, u okviru svakog od ovih sistema, jer takav stav nema objektivno uporište. Ali, ukoliko je i to slučaj i radi se o generalnom nepoverenju, što je svakako subjektivna kategorija, to je žrtvi nasilja potrebna sveobuhvatnija pravna i psihološka pomoć i podrška u kom slučaju se žrtva može obratiti nekoj nevladinoj organizaciji koja se bavi pružanjem pomoći i podrške žrtvama nasilja i koja će joj pomoći da lakše prođe kroz sistem u cilju adekvatne zaštite od nasilja u porodici.

S druge strane stupanje na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici doprinosi reuspostavljanju poverenja između žrtve nasilja i državnih organa – policije, javnog tužilaštva i centra za socijalni rad. Karika koja zakaže u tom lancu odgovornosti biće osnov provere i utvrđivanja propusta, a potom i sankcionisanja. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici predstavlja test za sve zaposlene u policiji, centru za socijalni rad, javnom tužilaštvu i sudu da su žrtva i rešavanje njenog problema, njihov prioritet.

Ukoliko je krivična prijava podneta od strane policije ili nekog drugog državnog organa ili ustanove i ne zahteva dodatno prikupljanje potrebnih obaveštenja, već se odmah preduzimaju dokazne radnje predviđene Zakonikom o krivičnom postupku, žrtva nasilja, kao oštećena u krivičnom postupku, ima pravo da od strane javnog tužioca, bude obaveštena o svim dokaznim radnjama koje se preduzimaju u datom postupku, shodno odredbi člana 300 st. 1 ZKP-a i to posebno nakon što bude ispitana kao svedok – oštećena. Žrtva shodno članu 50 stav 1 tač.4 ima pravo da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz u prostorijama javnog tužilaštva ili suda. S druge strane ukoliko je prijava nejasna, nerazumljiva, javni tužilac će uputiti zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja policiji. Kada primi izveštaj policije po stavljenom zahtevu javni tužilac će odlučiti da li će i koje dokazne radnje preduzimati ili će pak odbaciti krivičnu prijavu. O svojoj odluci javni tužilac je dužan da obavesti oštećenog – žrtvu nasilja.

Ukoliko žrtva ima takvih saznanja, odnosno saznanje da je osoba koja nasilje vrši na neki način povezana sa policijskim službenikom ili radnikom centra za socijalni rad ( komšije, rođaci, prijatelji ) ili u slučajevima kada nasilje vrši policijski službenik ili radnik centra za socijalni rad, krivičnu prijavu je moguće podneti neposredno nadređenoj ustanovi. Primera radi za nadležnu policijsku stanicu – policijskoj upravi kojoj pripada ta policijska stanica uz napomenu da se sumnja u pristrasnost zbog izvesne povezanosti. Ukoliko je već došlo do postupanja, odnosno ukoliko je za povezanost lica koje nasilje vrši i službenog lica saznato nakon postupanja određenog policijskog službenika ili nakon davanja mišljenja određenog radnika centra za socijalni rad, podnosilac prijave može podneti pritužbu na rad policijskog službenika Sektoru unutrašnje kontrole, pismeno ili telefonom, a ukoliko sumnjaju u zloupotrebu, odnosno nesavestan rad radnika centra za socijalni rad pritužba se podnosi Ministarstvu za rad i socijalnu politiku.

Po prijemu informacije da se izvršen događaj sa elementima nasilja u porodici ili u partnerskim odnosima, bez izuzetka se upućuju policujski službenici na mesto događaja. Prilikom intervenisanja odmah se razdvaja žrtva od nasilnog člana porodice i razgovor se obavlja u odvojenim prostorijama, vodeći računa o zaštiti učesnika događaja (žrtve, svedoka…) kao i o policijskim službenicima koji postupaju u konkretnom događaju.

O događaju se odmah obavestava dežurna služba i javno tužilaštvo koje rukovodi predistražnim postupkom radi preduzimanja neodložnih krivično pravnih mera, kvalifikacije dela i pružanja zaštite žrtvama.

Vrši se provera da li prijavljeno lice ima oružje u legalnom posedu koje se oduzima, kao i da li je i ranije bilo prijava za nasilje u porodici.

O svakom događaju obaveštava se nadležni Centar za socijalnu zaštitu u čijoj je nadležnosti zbrinjavanje žrtve.

Ukoliko je izvršilac policijski službenik pokreću se postupci za utvrđivanje odgovornosti i oduzimanja službenog oružja.

Problem nasilja u porodici i partnerskim odnosima ne tretira se samo kroz krivično delo Nasilje u porodici iz člana 194 Krivičnog zakonika, već i kroz druga krivična dela koja mogu biti izvršena u okviru porodičo-partnerskih odnosa (Ubistvo,Teško ubistvo, Silovanje, Zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, Ugrožavanje sigurnosti i druga krivična dela ovog Zakonika).