EFEKTI PRIMENE ZAKONA O SPREČAVANjU NASILjA U PORODICI I IZAZOVI U PRAKSI
Konferencija koju je organizivalo Ministarstvo pravde uz podršku UNDP-a „ Efekti primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i izazovi u praksi „ održana je 21. decembra 2017. godine u Palati Srbija. Na konferenciji su prisustvovali predstavnici resornih ministarstava, predstavnici tužilaštva, policije, zdravstvenih ustanova, centra za socijalni rad, nacionalne službe za zapošljavanje, kao i nevladine organizacije koje se bave problematikom rodno zasnovanog nasilja, dakle predstavnici svih državnih organa, ustanova i organizacija koje čine Grupu za koordinaciju i saradnju u skladu sa članom 25. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici na području Grada Beograda. Na ovoj konferenciji su doneti zaključci, a učesnicima je data i mogućnost da postave pitanja u vezi sa primenom Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i da daju sugestije i predloge u cilju što adekvatnije implementacije ovog zakona.

ZAKLjUČCI SA KONFERENCIJE
• Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je doneo dosta novina iz ugla svih sektora, posebno iz ugla policije, tužilaštva i socijalne zaštite, nevladinog sektora, nešto manje u sektoru obrazovanja i zdravlja. Najmanji uticaj Zakona je prema mišljenju većine učesnika u oblasti zapošljavanja. Potrebno je radi efikasne borbe protiv nasilja nastaviti rad na informisanju i daljoj edukaciji zaposlenih u svim sektorima koji pružaju pomoć i i podršku žrtvama nasilja.
• Međusektorska saradnja je sa primenom Zakona o sprečavanju nasilja u porodici značajno unapređena i olakšana, što je posebno evidentno kod stalnih članova Grupe za koordinaciju i saradnju. Potrebno je u većoj meri uključiti predstavnike zdravstvenih i obrazovnih ustanova, kao povremene članove Grupe za koordinaciju i saradnju i pozivati ih na sastanke grupe. Bilo bi značajno obezbediti dodatne obuke za zaposlene u ovim sektorima, kako bi imali aktivniju ulogu u prepoznavanju i prijavljivanju nasilja.
• Značajno je što je obezbeđena direktna komunikacija i saradnja sa Grupom za koordinaciju i saradnju, i posebno se istakla važnost postojanja „lica za vezu“.
• Prepoznata je jako značajna uloga nevladinog sektora, posebno u direktnom radu sa žrtvama. Žrtva se poziva na sastanak Grupe za koordinaciju i saradnju, na osnovu čl.25 Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, a takođe se žrtve uključuju i usmeno, telefonskim putem, kada je potrebno ponovo proceniti okolnosti zbog kojih je izrečena hitna mera.
• Prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici žrtvi je omogućeno da neposredno na sastanku Grupe za koordinaciju i saradnju, iznese problem i eventualno predlog rešenja problema. Potrebno je uspostaviti odnos poverenja sa žrtvom i na taj način osnažiti žrtvu da učestvuje u svim postupcima naročito u krivičnim, i da ne odustaju od krivičnog gonjenja, uz stalnu svest o tome da je žrtvi neophodna psihosocijalna podrška.
• Prepoznato je da je žrtvi potrebna podrška u pokretanju postupka bez plaćanja troškova, da je neophodno upoznati žrtvu sa individualnim planom zaštite i podrške i to kroz formalne i neformalne razgovore, kao i da je neophodno pružiti joj edukativnu podršku i informisanje o mogućnostima koje sistem nudi. Bitno je proceniti da li žrtva ima podršku roditelja, porodice, okoline i na taj način dalje razvijati odnos poverenja žrtve prema institucijama sistema i to u svim sektorima.
• Ako je dete žrtva, značajno je dobro uraditi procenu rizika, utvrditi ima li resursa, kapaciteta i osobe koja detetu pruža podršku i štiti ga. Ako je žrtva odrasla osoba, opet je bitno proceniti koliko je pasivna, da li je potrebno da se uputi u neku instituciju za pomoć, a potrebno je proveriti vrstu i stepen interakcije sa nasilnikom.
• Jako je značajna doslednost u postupanju celokupnog sistema u slučajevima nasilja i na tome se mora i dalje insistirati i raditi.
• Utisak je da je generalno povećana svest ljudi o tome koliko je važno da se nasilje prepozna i prijavi i da je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici uveo princip nulte tolerancije na nasilje.
• Potrebno je da policijske patrole i policijski službenici koji prvi izlaze na lice mesta prođu edukacije, jer su se u praksi dešavali primeri da su žene podnele krivičnu prijavu, uz obrazloženje, ali da policijski službenici na iste nisu reagovali. Takođe dešavalo se i da policijski službenici nisu dobro procenili rizik, odnosno da su procenili da ne postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici, a da je ista postojala . Bilo je u praksi primera da su policijski službenici,, davali savete (na primer da se par razvede, što nikako nije njihov deo posla), da su žrtve prijavljivale nasilje, a da prijava u policiji nije zabeležena…Ovakve stvari su opasne i ne smeju da se dešavaju i zato je neohodno raditi na edukaciji policijskih službenika.
• Obrazovni sistem i dalje po inerciji obaveštava prvenstveno centre za socijalni rad, a ne policiju (a kao razlog navode strah o nivou sumnje „da se ne ogreše“) i u tom smislu je i zaposlenima u obrazovnom sistemu neophodna dalja edukacija kako bi sa većom sigurnošću mogli da prepoznaju nasilje i samim tim isto i prijave policiji ili tužilaštvu.
• Zdravstvo, obrazovni sistem i sistem socijalne zaštite, nemaju informacije od sudstva i tužilaštva o postupcima koji se vode, te je neohodno uvesti tu povratnu spregu o toku procesa.
• Utisak je da su žene generalno spremnije da prijave nasilje, da se o toj temi više i češće govori čemu su doprinele brojne kampanje protiv nasilja kao i da je generalno motivacija da se spreči nasilje povećana.
• Što se tiče iskustava u proceni rizika, utisak je da postoje problemi od kojih je najčešći odsustvo i odbijanje saradnje žrtve i počinioca sa centrom za socijalni rad, kao i generalno nemotivisanost žrtve za bilo koji oblik saradnje. Takođe, prema mišljenju kolega profesionalaca, a imajući u vidu osetljivost materije, kratak je zakonski rok za procenu rizika. Vrlo je česta situacija da se događaj minimizira, te da žrtva odustane od podnete prijave, a da počinilac negira događaj. Navode se teškoće u utvrđivanju hroniciteta i intenziteta nasilja. U skladu sa tim, zaključeno je da je neophodna dalja edukacija profesionalaca koji vrše procenu rizika. Utvrđeno je i da postoji potreba da se revidiraju postojeće skale za procenu rizika.Treba istaći da je Centar za socijalni rad od strane ostalih učesnika pohvaljen za saradnju u pogledu procene rizika i procene porodičnih odnosa.
• U rad Grupe za koordinaciju i saradnju je potrebno više uključiti Nacionalnu službu za zapošljavanje s obzirom da je putem individualnog plana podrške i zaštite neophodno omogućiti žrtvama pristup tržištu rada i na taj način raditi na ekonomskom osnaživanju žrtava nasilja.
• Zapisnici Grupe za koordinaciju ne smeju doći do nasilnika, a postoji primeri u praksi da se to dešavalo.
• Grupa za koordinaciju i saradnju treba u svoj rad da uključi i žrtvu, makar u jednom sastanku, i da je na taj način upozna sa individualnim planom podrške i zaštite koji se i donosi iz razloga da na najbolji način pomogne žrtvi i koji treba da vodi računa o različitim potrebama svake žrtve.
• Potrebno je uvesti mogućnost da dežurni radnici Centra za socijalni rad imaju pristup evidencijama radi prikupljanja informacija koje omogućavaju sveobuhvatnu procenu rizika kako procena ne bi bila isključivo zasnovana na izjavama žrtava.
• Članovi Grupe za koordinaciju i saradnju nisu realizatori individualnog plana zaštite i podrške žrtvi, već su odluke grupe obavezujuće za profesionalce u institucijama koji su za razmatrane slučajeve zaduženi.
• Hitnost u postupanju, prema mišljenju svih učesnika, znači odmah, brz pristup informacijama, i podacima, kao i donošenje hitnih mera u hitnim rokovima. Potrebne su obuke za prepoznavanje hitnosti u svim sektorima, a što je od posebnog značaja kod fizičkog nasilja koje je uvek najhitnije. Takođe neophodno je uvesti da službe budu dostupne 24 č s obzirom na to da se često dešava da se nasilje dešava i eskalira u toku noći. U zbrinjavanju psihijatrijskih bolesnika od ključnog značaja je dobra koordinacija hitne službe i policije.
• Neophodno je unaprediti način komunikacije između sistema. Postavljeno je pitanje da li uvesti pisanu komunikaciju, a takođe, značajna je i tehnička (ne)opremljenost, kao i snalaženje na terenu, poznavanje ovlašćenja od strane stručnjaka, kao i poznavanje nadležnosti.
• Što se tiče pristupa evidencijama i razmene podataka, podaci iz osnovnih javnih tužilaštva su ažurirani i dostupni. Kada je reč o deci postoji centralna on line baza podataka koja se vodi u institutu Batut. Za žene žrtve nasilja ne postoji centralna baza i u svim domovima zdravlja ne postoje timovi za zaštitu žena žrtava nasilja. Nedostaje imejl razmena podataka, kako unutar jedne institucije, tako i međusektorski.