Podsećanja radi alkoholizam je prepoznat kao jedan od rizika i to članom 16. stav 2. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici pod pojmom zloupotreba psihoaktivne supstance, pod kojim se smatra i zloupotreba alkohola.

Takođe, Posebnim protokolom o postupanju policijskih službenika u slučajevima nasilja u porodici, nasiljem nad ženama i u partnerskim odnosima, zloupotreba alkohola se smatra za jedan od rizika od ponavljanja ili eskalacije nasilja.

Ovde bi trebalo razlikovati situaciju kada je učinilac u lakšem stepenu alkoholisanosti i nema osnovane sumnje da je izvršio krivično delo i situaciju kada je učinilac u težem stepenu alkoholisanosti i nema osnovane sumnje da je izvršio krivično delo.

Dakle, kada je u učinilac u lakšem stepenu alkoholisanosti i nema osnovane sumnje da je izvršio krivično delo, po dovođenju u nadležnu organizacionu jedinicu policije, nadležni policijski službenik će prikupljati obaveštenja i pre isteka 8 sati uzeti izjavu od učinioca i nakon toga ukoliko je procenom rizika utvrdio da postoji nasilje u porodici ili neposredna opasnost od njega doneti naređenje kojim će izreći hitnu meru/hitne mere i naređenje uručiti licu kome je hitna mera izrečena.

Ukoliko se učinilac nalazi u težem stepenu alkoholisanosti ili ako učinilac očigledno teže podnosi posledice alkoholisanosti, ali nema osnovane sumnje da je izvršio krivično delo, neophodno je da mu se obezbedi medicinska pomoć, tako što će se učinilac odvesti u službu hitne medicinske pomoći, Urgentni centar ili najbližu zdravstvenu ustanovu radi zbrinjavanja.

Obaveza sprovođenja alkoholisanog lica u zdravstvenu ustanovu predviđena je i odredbama Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama4. Tako se odredbom člana 2. navedenog zakona, pod licem sa mentalnim smetnjama smatra ne samo nedovoljno mentalno razvijeno lice i lice sa poremećajima mentalnog zdravlja, nego i lice obolelo od bolesti zavisnosti, među koje spada i alkoholizam, kao posledica zloupotrebe alkohola.

Takođe, članom 58. Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama je propisano da kada ovlašćena službena lica ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, prilikom vršenja svoje dužnosti, osnovano posumnjaju da se radi o licu sa mentalnim smetnjama, čije ponašanje predstavlja opasnost za njega ili za druga lica, dužni su da, bez odlaganja to lice dovedu u najbližu zdravstvenu ustanovu, radi pregleda. Zdravstveni radnik nakon ukazivanja pomoći može proceniti da se lice ne zadrži u zdravstvenoj ustanovi ili da isto zadrži u zdravstevnoj ustanovi, pa čak i bez njegovog pristanka shodno članu 19. – 24. Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.

Ukoliko nakon ukazivanja pomoći lice nije zadržano u zdravstvenoj ustanovi, njega će policijski službenici odvesti u nadležnu organizacionu jedinicu policije. Vreme koje je proteklo za sprovođenje ovih radnji u zdravstvenoj ustanovi, ne uračunava se u vreme zadržavanja, jer zadržavanje u trajanju od 8 časova, u skladu sa čl. 14 st.2. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici počinje da teče tek od momenta dovođenja učinioca u nadležnu organizacionu jedinicu policije. Tada policijski službenik može da započne postupanje, kao u slučaju kada se radi o lakšem stepenu alkoholisanosti, o čemu je već bilo reči. Nadležni policijski službenik, dakle, prikuplja obaveštenja, i pre isteka 8 sata, ukoliko proceni, može izreći učinocu hitnu meru i uručiti naređenje.

Ukoliko je pak lice zadržano u zdravstvenoj ustanovi (i to bez svog pristanka čl. 19.-24.), u skladu sa čl. 24. st. 4. Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama po prijemu lica sa mentalnim smetnjama, a najkasnije prvog radnog dana konzilijum psihijatrijske ustanove odlučiće da li će se ovo lice zadržati na daljem bolničkom lečenju, ili će ono biti otpušteno. Zdravstvena ustanova dužna je da u skladu sa čl. 25. st. 3. obaveštenje o zadržavanju bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama dostavi bez odlaganja i nadležnom organu starateljstva.

Međutim, bilo bi celishodno da o ovom zadržavanju zdravstvena ustanova obavesti i policijsku stanicu koja je dovela lice.

U ovom slučaju nadležni policijski službenik će proceniti rizik, ali ne može izreći hitnu meru niti uručiti naređenje, jer je učinilac hospitalizovan. O svemu navedenom trebalo bi obavestiti i nadležnu grupu za koordinaciju i saradnju, te bi ovo mogao biti slučaj za vanredni sastanak grupe za koordinaciju i saradnju koja će sveobuhvatno razmotriti predmet, gde će se svakako prikupiti i nove činjenice, nova obaveštenja i izraditi individualni plan zaštite i podrške žrtvi i biti doneta odluka o postupanju svih nadležnih institucija za vreme hospitalizacije, ali i nakon izlaska lica iz zdravstvene ustanove, jer je grupa dužna da prati i procenjuje rizik, koji je promenljiv.

Ne bi bilo celishodno, a ni utemeljeno sa ciljem zakona, da se ovaj predmet „ostavi u nadležnost“ samo policijskom službeniku, niti da on na osnovu ranije procenjenog rizika (pre hospitalizacije5) „samo“ izreknu hitne mere.

Policijski službenik će nakon hospitalizacije ponovo proceniti rizik, koji će biti baziran na novim obaveštenjima, novim činjenicama koje su razmenjene na vanrednom sastanku grupe za koordinaciju i saradanju i u skladu sa tim novim podacima odlučiti da li će ili ne izreći hitnu meru prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici (jer npr. nakon hospitalizacije mogu biti ispunjeni uslovi i za preduzimanje „težih“ mera prema učiniocu), u čemu će mu podrška svakako biti čalanovi grupe za koordinaciju i saradnju, koji će takođe preduzimati mere iz svoje nadležnosti.

Naime, životno je moguće, da je nakon vanrednog sastanka grupe za koordinaciju i saradnju npr. procenjen visok rizik i da ima elemenata i krivičnog dela, te osnova za zadržavanje, kada javni tužilac može nakon hospitalizacije saslušati lice i predložiti neku od mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i/ili naći da ima mesta veštačenju osumnjičenog radi utvrđivanja njegove uračunjivosti u vreme izvršenja krivičnog dela i potrebe za izricanjem mere bezbednosti. Obavezno lečenje alkoholičara, te npr. predložiti meru iz čl. 122. Zakonika o krivičnom postupku, kada je hitna mera potpuno konzumirana merama koje je preduzeo javni tužilac.

Takođe, vrlo je važno i da centar za socijalni rad odmah (čim sazna za hospitalizaciju učinioca) uspostavi kontakt sa žrtvom i s njom izradi bezbednosni plan.

U ovom delu bilo bi dobro spomenuti i situacije ukoliko se u radnjama učinioca koji je u alkoholisanom stanju stiču i obeležja krivičnog dela. Za utvrđivanje njegove krivične odgovornosti, odnosno za ocenu njegove uračunljivosti u vreme izvršenja krivičnog dela, neophodno je utvrditi da li je u vreme izvršenja krivičnog dela bio pod dejstvom alkohola i u kojoj meri. Iz navedenih razloga potrebno je da se dokumentuje alkoholisanost učinioca ili tako što će mu se, na osnovu naredbe javnog tužioca, vaditi krv dva puta u roku od sat vremena ili tako što će biti alkotestiran dregerom dva puta u roku od sat vremena.

U ovakvom slučaju ima mesta i preduzimanju radnji u smislu čl. 122. Zakonika o krivičnom postupku, odnosno Smeštanje u zdravstvenu ustanovu u cilju veštačenja, kada sudija za prethodni postupak na predlog javnog tužioca može rešenjem odrediti smeštanje okrivljenog u zdravstvenu ustanovu, ako je to neophodno za svrhu medicinskog veštačenja.

Ova mera može trajati najduže do 15 dana, a izuzetno se, na obrazloženi predlog veštaka i po pribavljenom mišljenju rukovodioca zdravstvene ustanove, može produžiti najduže za još 15 dana, što je već praksa nekih tužilaštava u zemlji.

Na kraju, ukoliko se u radnjama učinioca koji je u alkoholisanom stanju stiču i obeležja krivičnog dela, a on se nalazi u lakšem stepenu alkoholisanosti, uvek bi trebalo preispitati i da li ima mesta primeni nekih od mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog, npr. za meru iz čl. 197. ili iz čl. 211. Zakonika o krivičnom postupku.

*preuzeto iz zbirke Zašto moramo zajedno protiv nasilja u porodici