Za ženu je važno da zna da su podaci o njenoj privatnosti osigurani. Ako poslodavac zna da je žena sa kojom sklapa ugovor o radu žrtva nasilja (jer je to uslov za korišćenje određenih podsticajnih mera), on treba da zna da se radi o naročito osetljivim ličnim podacima, te da u slučaju neovlašćenog korišćenja podataka može snositi sankcije. Ako poslodavac sklapa ugovor i dobija podsticajne mere, onda bi nosiocu tih programa trebalo da potpiše izjavu o poverljivosti.

Posao koji će žena dobiti ne bi trebalo da je dodatno viktimizuje, što znači da bi u proceni odgovarajućeg posla trebalo uzeti u obzir specifičnu situaciju i osetljivost svake žene pojedinačno, odnosno njene specifične potrebe, slabosti i snage. Trebalo bi imati u vidu da određeni poslovi nisu pogodni za neke žene sa iskustvom nasilja (radi se individualna procena).

Na primer:

• rad u smenama, noćni rad i rad vikendom, ako žena ima malu decu i nema neformalnu mrežu podrške,
• poslovi na javnom mestu/otvorenom prostoru, ako postoji strah i mogućnost da je nasilnik uznemirava, preti, proganja (žena treba da ima informaciju o hitnim merama, kontakt telefon za prijavu mogućeg učinioca nasilja, ali je važno da se pre toga obavi valjana procena bezbednosnih rizika i izradi individualni sigurnosni plan),
• briga o drugim licima (npr. starijim, bolesnim…) ukoliko je imala iskustvo psihičkog nasilja ( omalovažavanja, maltretiranja…),
• poslovi prodaje za koju joj je potrebna široka mreža kontakata (zbog izolacije, kontrole) i samopouzdanje,
• poslovi na kojima se očekuje donošenje odluka, izbor između više mogućnosti, samostalnost (ukoliko je imala iskustvo kontrole, psihičkog nasilja…),
• poslovi na kojima bi mogla da bude etiketirana, zloupotrebljena, maltretirana od poslodavca/nadređenih ili kolega.

Potrebno je da se ženama koje su preživele nasilje pre nalaženja posla i tokom rada osigura celovita pomoć i podrška (kroz individualni plan zaštite i podrške koji odgovara na specifične potrebe žene). To može da uključi psihosocijalnu podršku, dodatnu edukaciju i usavršavanje, podizanje samopouzdanja i osećanja sigurnosti u postizanju planiranih ciljeva, unapređenje prezentacije ličnih kvaliteta, veština i znanja, informisanje o pravima u sferi rada.

Ženama bi mogla biti korisna i podrška u vezi sa pripremom za rad (adaptacija na zaposlenje i novi posao, relacije sa kolegama/-inicama, poslodavcem/-kom i slično, komunikacione veštine), što bi zajednički mogli da organizuju centar za socijalni rad i predstavnici Nacionalne službe za zapošljavanje. Trebalo bi planirati i druge vrste podrške izvan sfere rada (npr. pomoć u sudskim postupcima koji su u toku, posredovanje kod različitih službi, na primer, da se deca upišu u vrtić, pomoć oko unapređenja roditeljskih kompetencija, pronalaženje odgovarajućeg prostora za stanovanje i drugo).

Za žene koje su u postupcima razvoda i utvrđivanja modela viđanja oca sa decom, trebalo bi voditi računa da se predlože modeli koji ne zahtevaju (često) odsustvovanje sa rada, kako bi žena mogla da uskladi posao i brigu o deci. Ukoliko su ovi modeli već regulisani, a nisu odgovarajući za izmenjene okolnosti (zaposlenje), razmotriti mogućnost za podnošenje predloga za izmenu sudske odluke i predlaganje povoljnijeg modela.

Trebalo bi razmotriti da li bi poslodavac/nadređeni, kolege ili obezbeđenje u firmi, morali da imaju informacije i koje u vezi sa bezbednosnim aspektima rada (na primer, da su na snazi hitne mere ili produžene hitne mere ili mere zaštite od nasilja u porodici, ili druge mere u vezi sa krivičnim postupcima, da li postoji rizik od toga da ih učinilac nasilja prekrši dolaskom na radno mesto i slično), kao i šta bi trebalo da čine u tim okolnostima (na primer, da pozovu nadležnog policijskog službenika i prijave događaj). Važno je da centar za socijalni rad (koji učestvuje na sastanku grupe za koordinaciju i saradnju) uz pomoć policije napravi procenu bezbednosnih rizika od nasilja prema ženi na radnom mestu. Sa ženom se mora razraditi strategija za prijavu i dokumentovanje krivičnog dela nasilja, ukoliko se ono desi na radnom mestu.

Ukoliko se uznemiravanje, kršenje mera ili nasilje desi na radnom mestu ili neposredno u blizini, nadležne institucije (tužilaštvo, policija, centar za socijalni rad) bi trebalo da pokrenu odgovarajuće postupke (krivične, parnične ili prekršajne), po službenoj dužnosti, imajući u vidu specifične okolnosti.

U slučaju da se učinilac nasilja procenjuje kao „naročito opasan“ ili nepredvidiv, da žena živi na tajnoj/nepoznatoj adresi, obavezno izraditi individualizovani bezbednosni plan, pokrenuti postupke za zaštitu od nasilja i predložiti sudu da se podaci o radnom mestu (adresa firme i radnog mesta) smatraju službenom tajnom, odnosno da se ne nalaze u dokumentima i zapisnicima sa suđenja (i da ih centar za socijalni rad ne navodi u nalazu i mišljenju). Tu informaciju bi trebalo da ima i Nacionalna služba za zapošljavanje, kao i svi učesnici sastanaka grupe za koordinaciju i saradnju. Preporučuje se da u tom slučaju poslodavac/nadređeni i obezbeđenje firme imaju informaciju o mogućem bezbednosnom riziku.

Iz iskustva sa poslodavcima, poznato je da oni nemaju informacije o prirodi fenomena (nasilja u porodici i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja), i da ne bi voleli da ugroze sigurnost svojih radnika/-ca, klijenata i korisnika usluga, kao ni vlastitu sigurnost (posebno ako se firme nalaze u malim mestima, gde se skoro svi znaju).

Takođe, ukoliko poslodavac/nadređeni ima zapažanja o problemima žene u vezi sa radom, o emotivnoj krizi, čestim izostancima ili bolovanjima i slično, trebalo bi da podrži ženu koja je imala iskustvo nasilja da potraži pomoć i podršku stručnog lica (u centru za socijalni rad, zdravstvenoj ustanovi, specijalizovanoj ženskoj organizaciji i slično).

*preuzeto iz zbirke Zašto moramo zajedno protiv nasilja u porodici