Odgovor na ovo pitanje je donekle dat i u prethodnom pitanju (odgovor/pitanje broj 7), ali s obzirom na to da se isto u praksi često ponavlja i zadaje teškoće profesionalcima u postupanju, odgovor je preciziran i kroz ovo pitanje.

Naime ovde je potrebno razlikovati situaciju kada se u radnjama lica sa mentalnim smetnjama ne ostvaruju obeležja krivičnog dela i situaciju kada se u njegovim radnjama ostvaruju obeležja krivičnog dela. Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama u odredbom člana 2. precizirano je da se pod licem sa mentalnim smetnjama smatra lice koje je nedovoljno mentalno razvijeno, lice sa poremećajima mentalnog zdravlja, kao i lice obolelo od bolesti zavisnosti (među koje spada i alkoholizam, kao posledica zloupotrebe alkohola).

Članom 58. Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama je propisano da kada ovlašćena službena lica ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, prilikom vršenja svoje dužnosti, osnovano posumnjaju da se radi o licu sa mentalnim smetnjama, čije ponašanje predstavlja opasnost za njega ili za druga lica, dužni su da, bez odlaganja to lice dovedu u najbližu zdravstvenu ustanovu, radi pregleda.

Zdravstveni radnik nakon ukazivanja pomoći može proceniti da lice ne zadrži u zdravstvenoj ustanovi ili da isto zadrži u zdravstvenoj ustanovi, pa čak i bez njegovog pristanka shodno članu 19. – 24. Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.

Ukoliko nakon ukazivanja pomoći lice nije zadržano u zdravstvenoj ustanovi, njega će policijski službenici odvesti u nadležnu organizacionu jedinicu policije.

Vreme koje je proteklo za sprovođenje ovih radnji u zdravstvenoj ustanovi, ne uračunava se u vreme zadržavanja, jer zadržavanje u trajanju od 8 časova, u skladu sa čl. 14 st.2. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici počinje da teče tek od momenta dovođenja učinioca u nadležnu organizacionu jedinicu policije. Tada policijski službenik može da započne postupanje, kao u slučaju kada se radi o lakšem stepenu alkoholisanosti, o čemu je već bilo reči. Dakle, prikuplja obaveštenja i pre isteka 8 sata, ukoliko proceni, tada bi učiniocu mogla biti izrečena hitna mera i uručeno naređenje. Ukoliko je pak lice zadržano u zdravstvenoj ustanovi ( i to bez svog pristanka čl. 19-24) zdravstvena ustanova dužna je da u skladu sa čl. 25. st. 3. obaveštenje o zadržavanju bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama dostavi bez odlaganja i nadležnom organu starateljstva.

Međutim bilo bi celishodno da o ovom zadržavanju zdravstvena ustanova obavesti i policijsku stanicu koja je dovela lice. U ovom slučaju nadležni policijski službenik će proceniti rizik, ali ne može izreći hitnu meru niti uručiti naređenje, jer je učinilac hospitalizovan.

O svemu navedenom trebalo bi obavestiti i nadležnu grupu za koordinaciju i saradnju, te bi ovo mogao biti slučaj za vanredni sastanak grupe za koordinaciju i saradnju koja će sveobuhvatno razmotriti predmet, gde će se svakako prikupiti i nove činjenice, nova obaveštenja i izraditi individualni plan zaštite i podrške žrtvi i doneti odluka o postupanju svih nadležnih institucija za vreme hospitalizacije, ali i nakon izlaska lica iz zdravstvene ustanove, jer je grupa dužna da prati i procenjuje rizik, koji je promenljiv.

Policijski službenik će nakon hospitalizacije ponovo proceniti rizik, koji će biti baziran na novim obaveštenjima, novim činjenicama koje su razmenjene na vanrednom sastanku grupe za koordinaciju i saradanju i u skladu sa tim novim podacima odlučiti da li će ili ne izreći hitnu meru/hitne mere prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, u čemu će mu podrška svakako biti članovi grupe za koordinaciju i saradnju, koji će takođe preduzimati mere iz svoje nadležnosti.

Životno je moguće, da je nakon vanrednog sastanka grupe za koordinaciju i saradnju npr. procenjen visok rizik i da ima elemenata i krivičnog dela, te osnova za zadržavanje, kada javni tužilac može nakon hospitalizacije saslušati lice i predložiti neku od mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i/ili naći da ima mesta veštačenju osumnjičenog radi utvrđivanja njegove uračunljivosti u vreme izvršenja krivičnog dela i potrebe za izricanjem mere bezbednosti Obavezno psihijatrijsko lečenje, te npr. predložiti meru iz čl. 122 ZKP (o čemu je već bilo reči), kada je hitna mera potpuno konzumirana merama koje je preduzeo javni tužilac.

Takođe, vrlo je važno i da centar za socijalni rad odmah (čim sazna za hospitalizaciju učinioca) uspostavi kontakt sa žrtvom i s njom izradi bezbednosni plan.

U ovom delu bilo bi dobro spomenuti i situacije ukoliko se u radnjama učinioca sa mentalnim smetnjama ili sa smetnjama u razvoju stiču i obeležja krivičnog dela. Kako bi se utvrdila njegova krivična odgovornost, odnosno njegova uračunljivost u vreme izvršenja krivičnog dela, ima mesta i preduzimanju radnji u smislu čl. 122. Zakonika o krivičnom postupku, odnosno Smeštanje u zdravstvenu ustanovu u cilju veštačenja.

*preuzeto iz zbirke Zašto moramo zajedno protiv nasilja u porodici