Učenik koji se neposredno poverio o nasilju u porodici nastavniku/ odeljenjskom starešini, stručnoj službi ili članu školskog Tima za zaštitu od nasilja mora dobiti informaciju na način koji može da razume (koji odgovara njegovom uzrastu i razvoju) o obavezi ustanove da prijavi nasilje, odnosno o ograničenju poverljivosti razgovora.

Osoba u ustanovi koja razgovara sa učenikom/učenicom ne sme da ga/je navede na mišljenje ili da mu/joj obeća da će razgovor ostati „tajna”, a da potom podatke i izjave učenika dostavi nadležnim organima. Učenika/učenicu treba informisati da se prijava nasilja nadležnom organu može obaviti i bez odavanja „izvora“, odnosno bez navođenja na koji način se došlo do saznanja o nasilju u porodici.

Ukoliko učenik nije dao saglasnost, o razgovoru se ne informišu roditelji – inače roditelj koji čini nasilje se nikada ne obaveštava o sadržaju razgovora, a nenasilni roditelj samo ukoliko je dobijena saglasnost učenika.

Učenik/učenica treba da dobije sve informacije o mogućim postupcima nadležnih državnih organa, o tome da li će i na koji način on/ona biti uključen/uključena u postupke i šta su mogući ishodi, odnosno mere zaštite i podrške u skladu sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici i drugim zakonima. Ova obaveza ustanove proizilazi iz čl. 29. pomenutog zakona. Ukoliko predstavnici škole nemaju specifična znanja za ovu vrstu informisanja, treba uključi nadležni centar za socijalni rad – službe za decu i mlade.

Ako učenik/učenica i nakon svih informacija koje je dobio/dobila ne daje saglasnost za prijavljivanje nasilja u porodici, škola je obavezna da učini prijavu nasilja i zaštiti najbolji interes deteta. To će uraditi bez odavanja izvora informacija. U prijavi treba da se navedu svi spoljašnji znaci, specifična ponašanja učenika/učenice (opažena promena u ponašanju u odnosu na raniji period), specifična ponašanja roditelja (svakog posebno), posredne informacije (bez odavanja izvora) i drugi podaci koji upućuju na sumnju da je reč o nasilju u porodici.

Škola i osobe zadužene za zaštitu učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja nisu dužni i ne treba da se bave utvrđivanjem (istragom) i dokazivanjem. Kada je reč o nasilju u porodici, učenik nije u obavezi da da izjavu direktoru škole, u prisustvu psihologa, pedagoga ili roditelja (ovo odgovara drugim situacijama nasilja, ne nasilju u porodici).

U ovakvim situacijama važno je sa učenikom/učenicom razgovarati o bezbednosnim rizicima (o onome čega se plaši, šta ga/je brine ako se nasilje u porodici obelodani) i napravi individualni bezbednosni plan. Škola treba da insistira da se po prijavljivanju nasilja prvo napravi sveobuhvatni plan delovanja, koji uključuje i bezbednosne rizike, pa tek nakon toga da intervenišu pojedinačne službe, što jeste obaveza i svih drugih nadležnih organa i ustanova u skladu sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici.

Dakle, prvo sveobuhvatni plan delovanja nadležnih institucija, pa onda reakcija i preduzimanje mera, svako iz svoje nadležnosti!

*preuzeto iz zbirke Zašto moramo zajedno protiv nasilja u porodici